Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 692/23 od 18.10.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je delimično usvojena a delimično odbijena i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA preko 150.000,00 dinara za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti do dosuđenog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom na iznose razlike, odbijen je zahtev ovog tužioca za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, kao i zahtev tužioca BB preko 150.000,00 dinara za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti do dosuđenog iznosa sa zakonskom zateznom kamatom na iznos razlike, a odbijen je zahtev ovog tužioca za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode i za pretrpljeni strah, smanjena je obaveza tužene u odluci o troškovima postupka na iznos od 177.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je u preostalom nepreinačenom usvajajućem delu prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, tužioci su obavezani da tuženoj nakande troškove drugostepenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u periodu od 21.06.2018. do 21.09.2018. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije vršilo je pojačan nadzor i kontrolu lica u cilju prevencije kriminala i unapređenja bezbednosti u zajednici. Policijski sužbenici PU Zrenjanin su vršili sprovođenje mera u akciji „NIK“ na taj način što su bezbednosno interesntna lica evidentirana u jedinstveni informacioni sistem MUP-a kako bi identifikacioni podaci lica bili dostupni svim policijskim službenicima i kako bi se kontinuirano vršila kontrola i pregled lica i stvari u cilju sprečavanja bezbednosnog rizika za građane Republike Srbije. Tužioci su se nalazili na spisku lica koja su bila evidentirana u sklopu sprovođenja navedene akcije i u tom periodu su skoro svakog dana, više puta presretani od strane zaposlenih u MUP-u PU Zrenjanin na ulici, ispred radnog mesta ili na radnom mestu, ispred mesta prebivališta, legitimisani su, pretresani i zadržavani u trajanju od više sati na ulici ili na radnom mestu ili u prostorijama MUP-a bez izdavanja bilo kakvog pismena o razlozima zadržavanja i bez usmenog obaveštavanja o razlozima, a sve u okviru navedene policijske akcije.

Tužilac AA je star 52 godine i po zanimanju je ugostitelj, direktor je preduzeća „VV“ DOO u ... – restorana čiji je osnivač i vlasnik njegov sin tužilac BB. Osim ove firme tužioci poseduju u vlasništvu još šest firmi i ugostiteljskih objekata što je njihov porodični posao. Tužilac AA je bio pripadnik posebnih jedinica policije i učesnik ratova na području bivše Jugoslavije, oženjen je, otac dvoje odrasle dece i ima troje unučadi. Nije mu poznato kako je dospeo na spisak policije i zašto je bio predmet policijske akcije „NIK“, niti je osuđivan. Bio je izložen javnom poniženju pred članovima porodice, zaposlenima i gostima u svojim ugostiteljskim objektima, kao i pred građanima grada Zrenjanina, tako što je u restoran dolazila policijska patrola od tri do deset pripadnika, a nekada i kompletan interventni vod, obično u vreme kada je restoran pun gostiju, naročito vikendom kada je u objektu oko 200 gostiju. Policajci su tražili da ustane, proveravali su ga putem radio veze, tražili da im preda telefon što je i činio, vršen je pregled telefona, zatim su ga pretresali i to nekada u lokalu pred gostima i zaposlenima, a nekada ispred lokala. Dva puta su ga pretresali u gradu na magistrali gde je stajao tri do pet sati i jednom prilikom pred unucima starim pet i jednu godinu koji su tom prilikom plakali, što je trajalo oko pola sata i jako ga povredilo. Jednom prilikom policajci su ga izveli ispred restorana, legitimisali, kompletno pretresali i tražili da otkopča i spusti pantalone što je i učinio stojeći sa spuštenim pantalonama oko 20 minuta, što su gledali gosti koji su ulazili i izlazili iz restorana. Dešavalo se da u toku jednog dana dva do tri puta bude predmet ovakvog postupanja i svaki put je bilo isto, legitimisanje, pregled telefona, pretresanje, a ponekad da skine pantalone na javnom mestu. Više puta je odvođen u policijsku stanicu gde je zadržavan više sati, pa je tako 21.07.2018. godine, zadržan od 00.15 do 05,00 časova, 01.08.2018. godine od 7.00 do 12.00 časova i ponovo od 12,30 do 16,30 časova, 10.08.2018. godine od 7,15 do 13,15 časova, 16.08.2018. godine od 14.00 do 17.00 časova, 19.08.2018. godine od 00,30 do 04,00 časa i 20.08.2018. godine od 17.30 do 21.30 časova. U tim prilikama nije dobijao nikakva rešenja niti potvrde iako je tražio, a policija mu je više puta oduzimala i odnosila telefon koji mu je vraćan nakon pet do šest sati ili sledećeg dana, bez ikakvih potvrda o oduzimanju i vraćanju. U roku od tri do četiri dana državni organi su tužiocima zatvorili tri restorana, koliko su tada držali, koji su bili zatvoreni sedam do osam meseci, zbog problema oko upotrebne dozvole. Tužiocu je u navedenim prilikama bilo jako neprijatno i teško, ljudi su dolazili i raspitivali se o dešavanju u vezi postupanja policije, a počeli su i da se sklanjaju. Tužilac je u periodu od 2008. do 2017. godine, bio osumnjičen za izvršenje pet krivičnih dela, ali nije osuđivan.

U istom periodu i na sličan način je postupano od strane policije i u odnosu na tužioca BB koga su dva do tri puta u toku dana zaustavljali na različitim mestima pripadnici policije, ispred kuće, ugostiteljskim objektima, u prostorijama gde drži treninge, na javnim mestima, u prodavnici, kod knjigovođe, u prisustvu drugova, porodice, maloletne dece i supruge, zaposlenih radnika i gostiju lokala, slučajnih prolaznika i tom prilikom su ga legitimisali, povremeno pretresali, zadržavali nekad u trajanju od jednog časa, najčešće oko dva časa, ponekada i više. Tužilac se bavi sportom, majstor je aikida, a bavi se i boksom i u bokserskom klubu „GG“ besplatno je trenirao decu koja ne mogu da priušte treninge te su u navedenom periodu deca prestala da dolaze na treninge uz razne izgovore roditelja, ali je bilo očigledno da je razlog to što ga je sačekivala patrola policije u toku treninga, a nekada su dolazili u salu gde drži treninge i zadržavali ga. Jednom prilikom zaustavljen je pred sinom starim pet godina ispred lokalne prodavnice, kada mu je naređeno da skine pantalone i donji veš, da čučne radi pretresanja jer su sumnjali da poseduje narkotike, a tada je u tobici imao suplemente koje koristi zbog treninga. Star je 32 godine, po zanimanju je trener i ugostitelja, otac je dvoje maloletne dece i sve ovo je teško psihički podnosio te je od kraja avgusta do kraja akcije prestao da izlazi iz kuće, a sredinom avgusta je porodicu (suprugu i decu) sklonio u inostranstvo da ne bi trpeli takvo postupanje policije. Osuđivan je 2013. godine zbog teške telesne povrede na uslovnu osudu, zbog držanja oružja – gasnog pištolja nabavljenog 2013. godine na uslovnu osudu i zbog ugrožavanja javnog saobraćaja na uslovnu osudu.

Tužioci su 11.09.2018. godine, podneli MUP-u PU Zrenjanin, pritužbu protiv Ministarsva unutrašnjih poslova, Policijske uprave u Zrenjaninu i NN zaposlenih lica zbog povrede ljudskih i manjinskih prava i slobode u navedenom vremenskom periodu u toku akcije „NIK“, a zatim i zahtev za pristup informacijama od javnog značaja. Međutim tužioci su primili telefonske pretnje od NN osobe sa upozorenjem tužiocu AA da povuku pritužbu i da će u suprotnom biti proteran iz države, kao i njegova porodica. Zato su 18.09.2018. godine povukli pritužbu i navedeni zahtev. Veštačenjem je utvrđeno da su tužioci doživljavali strah kao posledicu učestalih aktivnosti policije, učestalog legitimisanja, zadržavanja, pretresa, privođenja u policijsku stanicu te su u periodu od 21.06. do 21.09.2018. godine, permanentno trpeli strah srednjeg intenziteta, a povremeno i jakog i to naročito prilikom privođenja u prostorije MUP-a. Policija prilikom navedenog postupanja prema tužiocima ni u jednoj situaciji nije predočila zakonski osnov, niti razloge pretresanja, ispitivanja ili zadržavanja, niti je izdavano bilo kakvo pismeno o razlozima postupanja kao ni potvrda o pretresanju i zadržavanju iako su to tužioci tražili. Tužioci nisu uhapšeni, niti je prema njima određeno zadržavanje, niti je protiv njih u toku navedenog perioda ili nakon toga pokrenut bilo kakav krivični postupak.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 18, 20, 22, 23, 25, 27, 29, 35. i 39. Ustava Republike Srbije, člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te Zakona o policiji i člana 286. Zakonika o krivičnom postupku, odredaba Kodeksa policijske etike i člana 2, 3. i 4. Pravilnika o načinu obavljanja policijskih poslova, zaključio da postoji odgovornost tužene za štetu koja je za tužioce nastala nepravilnim i nezakonitim radom njenih organa. Na to ukazuje činjenično utvrđenje o okolnostima preduzimanih radnji, njihova učestalost, trajanje i vreme u kojima su te radnje preduzimane, pri čemu je postupano na javnom mestu, ulici, ispred kuće, pred komšijama, članovima porodice, maloletnom decom, pred prijateljima i poznanicima, gostima ugostiteljskih objekata i slično. Tužioci su svakodnevno više puta u toku dana zaustavljani, faktički zadržavani i lišavani slobode u trajanju od nekoliko sati, proveravan je identitet, dovođeni su u prostorije MUP-a, oduzimani telefoni, bez naloga, usmenog upoznavanja sa razlozima postupanja, naredbe, evidencije, potvrde o oduzetim predmetima, zapisnika o saslušanju, pri čemu nisu uhapšeni, zadržani i upućeni nadležnom državnom organu, niti je dokazano da je od njih pretila opasnost koja bi zahtevala da ih svakodnevno legitimišu, organičavaju slobodu kretanja više puta u toku dana, niti da je postojao bilo koji drugi razlog predviđen u zakonu. Pored toga, navedene radnje se ne mogu podvesti pod pojam preventivnih mera koje su propisane Zakonom o policiji i Pravilnikom o načinu obavljanja policijskih poslova, a tužena je u postupku samo paušalno osporila činjenične navode tužbe ne dokazujući na osnovu čega je postupano prema tužiocima na izložen način, niti svoje tvrdnje da su policijski službenici postupali u skladu sa navedenim Zakonom i Pravilnikom. Zato tužiocima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete, koja je primenom pravila iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima odmerena kao pravična novčana naknada za svakog od tužilaca i pojedinačno za svaki vid tražene naknade u iznosu od po 500.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda o osnovu odgovornosti tužene, nalazeći da tužiocima pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti, što predstavlja jedinstveni vid nematerijalne štete nastale u sferi ličnih neimovinskih dobara i koja obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog koje su proistekle iz povrede slobode i prava ličnosti. Tužiocima ne pripada pravo na naknadu za druge pojedinačno tražene vidove štete, jer jedinstvena naknada nematerijalne štete u sebi sadrži i naknadu za povredu časti i ugleda koje su u konkretnom slučaju izazvane prekoračenjem u vršenju policijskih ovlašćenja, kada je od tužilaca zahtevano da prilikom pretresanja skidaju odeću, zbog čega su osećali nelagodu, stid i poniženost, naročito zbog činjenice da su tome prisustvovali drugi ljudi i članovi njihovih porodica, prolaznici i poznanici. Tužioci su takođe trpeli strah zbog aktivnosti policije koje su preduzimane svakodnevno i više puta tokom dana, bez obaveštavanja o razlozima preduzimanja tih mera što je narušilo njihovu duševnu ravnotežu i svakodnevno funkcionisanje, ali nema značaj posebnog vida štete već im naknada pripada u okviru jedinstvenog vida nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti. Tužioci neosnovano zahtevaju naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode jer dovođenje tužilaca u prostorije Policijske uprave Zrenjanin i njihovo zadržavanje nema značaj lišenja slobode u smislu člana 584. ZKP već je reč o ograničenju slobode kretanja prilikom prekoračenja granica policijskih ovlašćenja. Drugim rečima, tužiocima za duševne bolove koje su trpeli pripada naknada kroz jedinstveni vid naknade nematerijalne štete nastale u sferi ličnih neimovinskih dobara i koja obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog zbog povrede slobode i prava ličnosti, koja je odmerena u iznosu od po 150.000,00 dinara, za svakog tužioca. Zato je drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev tužilaca preko utvrđenog iznosa pravične novčane naknade.

Vrhovni sud nalazi da su delimično osnovani navodi revizije tužilaca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odmeravanja visine pravične novčane naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti, dok je u preostalom pobijanom delu odluke stanovište drugostepenog suda pravilno.

Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Visina novčane naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti utvrđuje se u skladu sa pravilom iz navedene odredbe i ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog Ustavom zaštićenih prava i dobara kakva su sloboda i prava ličnosti. Duševni bolovi zbog povrede slobode i prava ličnosti predstavljaju jedinstven vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz povrede navedenih prava. Naknadu štete odmerava sud uzimajući u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti, odnosno sve činioce koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova. Po oceni Vrhovnog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda da utvrđene okolnosti u konkretnom slučaju ne opravdavaju dosuđivanje posebne novčane naknade za pretrpljeni strah, neosnovano lišenje slobode i povredu časti i ugleda, jer su sve štetne posledice vezane za ličnost tužilaca nastale u sferi ličnih neimovinskih dobara obuhvaćene jedinstvenim vidom nematerijalne štete. Međutim, Vrhovni sud nalazi da adekvatna novčana naknada nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti za svakog tužioca iznosi 300.000,00 dinara. Zato je drugostepena presuda delimično preinačena i tužiocima dosuđeno na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede slobode i prava ličnosti (pored dosuđenog iznosa od po 150.000,00 dinara), iznos od još po 150.000,00 dinara, (ukupno po 300.000,00 dinara). Suprotno navodima revizije, dosuđivanje naknade u većem iznosu, imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi u smislu člana 200. stav 2. ZOO.

Tužioci su delimično uspeli u postupku po reviziji, pa im na osnovu člana 153, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova po vrsti i u iznosima koje je odmerio drugostepeni sud i na čiju visinu nije od uticaja delimično preinačenje drugostepene presude (sastav tužbe, dva podneska, zastupanja na ročištima od strane advokata sa uvećanjem za zastupanje dve stranke i troškove veštačenja). Sudske takse za tužbu i prvostepenu presudu odmerene su prema konačno ostvarenom uspehu u sporu u iznosima od po 15.800,00 dinara za svakog tužioca. Tužiocima prema delimičnom uspehu u postupku po reviziji pripada pravo i na troškove povodom revizije i to za sastav revizije od strane advokata sa uvećanjem za zastupanje dva tužioca 40.500,00 dinara i sudske takse za reviziju 25.600,00 dinara i odluku o reviziji 38.400,00 dinara za svakog tužioca, a sve sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković