Protiv pravnosnažne odluke o troškovima postupka tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji se poziva na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Iz citirane odredbe člana 441. stav 1. Zakona o parničnom postupku proizilazi da su zakonom propisani dodatni, posebni uslovi pod kojima revizijski sud može izuzetno dozvoliti reviziju i odlučiti o ovom pravnom leku i onda kada revizija nije dozvoljena na osnovu člana 403. istog zakona. Isticanje pogrešne primene materijalnog prava predstavlja zakonski razlog za izjavljivanje posebne revizije, isključivo ukoliko zbog pogrešne primene materijalnog prava u drugostepenoj odluci postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Primenom instituta izuzetne dozvoljenosti revizije ne mogu se razmatrati procesna pitanja.

Razlozi revizije ne ukazuju na potrebu da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Navodima revizije iznosi se shvatanje o potrebi usaglašavanja sudske prakse po pitanju prava da se posebnom tužbom potražuje zakonska zatezna kamata na troškove parničnog postupka dosuđene u ranijoj parnici, u situaciji kada je u vreme donošenja prvostepene presude na snazi bio Zakon o izvršnom postupku koji je odredbom člana 35. stav 2. omogućavao izvršnom poveriocu da u izvršnom postupku potražuje zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka, a u vreme pravnosnažnosti odnosno izvršnosti u primeni bio Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji nije predviđao takvu mogućnost za izvršnog poverioca.

U ovoj pravnoj stvari, pobijanom presudom nije odstupljeno od stanovišta zastupljenog u praksi revizijskog suda da se zakonska zatezna kamata na opredeljeni iznos troškova parničnog postupka može tražiti samo u parnici u kojoj su ti troškovi nastali i ne može biti predmet glavnog zahteva posebne parnice ( rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev.16215/2022 od 08.12.2022. godine). Zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka predstavlja akcesorno potraživanje koje se može ostvariti u parnici u kojoj su troškovi nastali, pod uslovom da je takav zahtev postavljen u skladu sa pravilima propisanim Zakonom o parničnom postupku. U situaciji kada kamata na parnične troškove nije bila tražena u prethodno vođenoj i okončanoj parnici, ovo po prirodi akcesorno potraživanje ne može se ostvariti kao predmet posebnog tužbenog zahteva.

Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

U ovoj parvnoj stvari tužba je podneta 26.03.2018. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 98.573,00 dinara.

Odredbom člana 468. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojim je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra na dan podnošenja tužbe, to je revizija nedozvoljena primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni sud je imao u vidu da je pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda, ali nalazi da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe o dozvoljenosti revizje na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Naime, navedena odredba može se primeniti samo kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora, odnosno u slučaju kada se radi o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne presude u kojoj je pobijani deo pravnosnažne presude ili je označena vrednost predmeta spora ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije, ali ne i u sporovima u kojima je posebnom odredbom ovog zakona (ZPP) ili posebnim zakonom određeno da revizija protiv odluke u toj vrsti sporova nije dozvoljena.

Prema iznetom, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković