U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... , koga zastupa punomoćnik Nikola Stanojević, advokat iz ... , protiv tuženog BB iz ... , koga zastupa punomoćnik Daliborka Marković, advokat iz .... , radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4591/23 od 01.11.2023. godine, u sednici održanoj 07.05.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4591/23 od 01.11.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 2542/17 od 29.05.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi BB da tužiocu AA na ime duga za ½ iznosa dobijenih od prodatih stanova isplati ukupan iznos od 26.066.642,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana 30.05.2017. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne iznose bliže označene u izreci presude, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 778.803,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4591/23 od 01.11.2023. godine, stavom prvim izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijen je, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju se u reviziji paušalno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o zajedničkoj izgradnji stambenog objekta u Beogradu, u Ulici ... dana 26.11.2006. godine, i to tuženi u svojstvu investitora – izvođača i tužilac u svojstvu investitora. U vreme zaključenja ovog ugovora parnične stranke su bile suvlasnici Privrednog društva „Prima invest“ d.o.o. Jagodina iz kog je tuženi u međuvremenu istupio i protiv tog privrednog društva pred Osnovnim sudom u Jagodini i Privrednim sudom u Kragujevcu inicirao je više postupaka, radi duga.

Nezavisno od navedenog privrednog društva, tokom 2006. godine parnične stranke su od VV kupili nepokretnost – kuću, koja se nalazi u Ulici ... u Beogradu, a kupoprodajnu cenu u iznosu od 155.000 evra su isplatili na jednake delove, a ova nepokretnost kupljena je u cilju zajedničke izgradnje stambenog objekta na kat.parceli ... KO Vračar, na kojoj se navedena kuća nalazila. Nakon kupovine izdejstvovali su odobrenje za izgradnju stambenog objekta spratnosti P+2 od strane nadležnog organa Gradske opštine Vračar od 26.04.2006. godine, a koje je izmenjeno rešenjem istog organa od 03.07.2006. godine, u tom smislu da je umesto spratnosti P+2, dodat i tavanski prostor u kome će se formirati stanarske ostave, perionice i sušionice. Parnične stranke su dana 21.08.2006. godine, kao suinvestitori, sa Direkcijom za građevinsko zemljište i izgradnju zaključili ugovor kojim je regulisana naknada za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, koju su platili po pola, a dana 13.09.2006. godine su u svojstvu naručioca posla sa Građevinskim preduzećem „KMV gradnja“ d.o.o. Beograd, kao podizvođačem radova, zaključili ugovor i poverili izvođenje građevinskih i građevinsko-zanatskih radova na izgradnji ovog stambenog objekta. Ukupna vrednost ugovorenih radova iznosila je 12.958.533,68 dinara sa uračunatim PDV-om od 18%, te je tuženi, koji je od tužioca dobio punomoćje za preduzimanje svih radnji u ime njih dvojice, podizvođaču uplatio određene novčane iznose parcijalno, kako je to bliže navedeno u obrazloženju pobijane presude. Poslednji iznos od 1.000.000,00 dinara isplaćen je kada je i okončana situacija. Ugovorom o zajedničkoj izgradnji od 26.11.2006. godine parnične stranke su regulisale svoje obaveze, pa se tuženi obavezao da preduzme sve što je potrebno za izgradnju objekta i da obezbedi potrebna sredstva za realizaciju izgradnje, a tužilac se obavezao da na ime gradnje tuženom prenese svoju idealnu polovinu na označenim stanovima. Ugovor je overen pred Opštinskim sudom u Ćupriji dana 28.05.2008. godine pod Ov.br. 6588/08, a tužilac je dana 28.11.2006. godine overio punomoćje pod Ov.br. 6220/06 kojim je ovlastio tuženog da može u njegovo ime otuđiti i sklapati ugovore o prodaji ili razmeni nepokretnosti na kojima su suvlasnici. Prema okončanoj situaciji radovi na ovom objektu su završeni 31.07.2007. godine sa ukupnom vrednošću tih radova od 3.327.368,50 dinara sa obračunatim PDV-om od 18%.

Stranke su dana 23.11.2009. godine zaključile aneks ugovora o zajedničkoj gradnji, kojim je tuženom, na ime troškova izvođenja radova na ovoj zgradi, pored tri stana, dva garažna mesta i dve ostave, pripao i stan br. 12, i to na ime nepredviđenih zemljanih radova i za dobijanje saglasnosti za priključenje na električnu mrežu. Tuženi je dva stana sa pripadajućim ostavama i garažama poklonio svojim sinovima, dok je ostale stanove otuđio trećim licima, na način bliže naveden u obrazloženju pobijane presude. Kupcima su nakon isplate kupoprodajnih cena stanova izdavane priznanice, koje je potpisao tuženi, a kojima je potvrđivao da je navedene iznose od kupaca primio na ruke, u svoje ime i u ime tužioca na ime njegove idealne polovine. U knjigovodstvenoj dokumentaciji do koje je došao tužilac, postoje priznanice na kojima stoji i potpis tužioca, a kojim se potvrđuje da je on od tuženog primio njegov deo ostvarenih kupoprodajnih cena od prodatih stanova. Međutim, veštačenjem od strane veštaka grafološke struke utvrđeno je da potpisi na 51 priznanici ne pripadaju tužiocu, niti na priloženim potvrdama o izmirivanju obaveza od strane kupaca ugovarača. Priznanice na kojima je potpis tužioca sačinjavao je zaposleni u knjigovodstvenoj evidenciji, iz čijeg iskaza je utvrđeno da je on priznanice pisao na blanko papiru, da mu je iznose diktirao tuženi, ali da te priznanice on nije potpisao. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen je broj stanova, ostava i garažnih mesta od kojih se zgrada sastoji, da tužilac nije raspolagao podacima o kupoprodajnim cenama svih stanova jer nije imao uvid u sve zaključene ugovore, pa je vrednost stanova prilikom veštačenja utvrđivana na osnovu specifikacije računa koje je izdao tuženi. Ukupna kupoprodajna cena ostalih stanova koje tužilac nije ustupio sa ½ tuženom, prema dokumentaciji tuženog iznosi 645.604 evra, odnosno polovina navedenog iznosa predstavlja iznos od 322.802 evra, a što izraženo u dinarima po srednjem kursu evra na dan izdavanja računa za svaki zaključen ugovor predstavlja iznos od 26.066.642,50 dinara.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, sudovi su zaključili da je, prema prirodi odnosa između parničnih stranaka, postojao između tužioca i tuženog ortakluk, da je tužilac, prema dogovoru parničnih stranaka, na ime troškova u izvođenju građevinskih radova ustupio svoje udele tuženom na četiri stana, dva garažna mesta i dve ostave, dok je tuženi ostale stanove, garažna mesta i ostave otuđio, za šta su mu kupci isplaćivali kupoprodajne cene, koje iznose je tuženi zadržao za sebe, a nalazom veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen je iznos koji pripada tuženom, u smislu ugovora o zajedničkoj izgradnji od 26.11.2006. godine. Tuženi, na kome je teret dokazivanja, nije dokazao da vrednost dobijenih nepokretnosti koje mu je tužilac ustupio nije pokrivala troškove izgradnje, a potpisi na priznanicama o prijemu iznosa kupoprodajne cene od strane tužioca su falsifikovani.

Pošto je drugostepeni sud ocenio sve bitne navode žalbe tuženog, potvrdio je prvostepenu presudu kojom je usvojen tužbeni zahtev.

Navodi revizije se uglavnom svode na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja što, u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljen razlog za izjavljivanje revizije.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju su dali dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Navodi revizije kojima se ukazuje da je tužilac plaćao porez na dobit od prodatih stanova ne utiču na pravilnost i zakonitost pobijane presude, s obzirom da to nije dokaz da je tuženi isplatio tužiocu ono što je prema ugovoru o zajedničkoj izgradnji trebalo da mu isplati, a što je utvrđeno u prvostepenom postupku od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na troškove tog postupka koje je tražio i opredelio u reviziji, a u smislu člana 153. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković