Prema stanju u spisima, podnetom tužbom tužilja je zahtevala da se utvrdi nedozvoljenost izvršenja koje je određeno rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Kruševcu Ii 14132/21 od 08.12.2021. godine radi naplate potraživanja iz rešenja istog suda I 7528/10 od 05.02.2010. godine koje izvršenje sprovodi javni izvršitelj u predmetu Ii 596/21. Razloge iz koga pobija dozvoljenost navedenog izvršenja tiču se nedostavljanja rešenja o izvršenju Ii 14132/21 od 08.12.2021. godine izvršnom dužniku, ovde tužilji zbog čega izvršni dužnik nije mogao da iskoristi pravo da izjavi žalbu protiv tog rešenja obrazlažući nadalje da se povodom istog novčanog potraživanja i njegove prinudne naplate vodi postupak u Višem sudu u Kruševcu u predmetu P 35/21 zbog čega određeno izvršenje nije dozvoljeno.

Na osnovu ovakvog stanja u spisima nižestepeni sudovi su ocenili da je tužba nedozvoljena, s obzirom da se ovakva pravna zaštita pred parničnim sudom može tražiti samo za slučaj da je prethodno izjavljena žalba u izvršnom postupku, što je u konkretnom izostalo, pa su primenom člana 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 106/15 ... 10/23) odbacili tužbu.

Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su tužbu radi utvrđivanja nedozvoljenosti izvršenja odbacili kao nedozvoljenu.

Naime odredbom člana 81. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) („Službeni glasnik RS“, br. 106/15 ... 10/23) propisano je da ako se rešenje o odbijanju žalbe zasniva na činjenicama koje su među strankama sporne i koje se odnose na samo potraživanje, izvršni dužnik može u roku od 30 dana od dana dostavljanja rešenja o odbijanju žalbe da pokrene parnični postupak za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja. Iz ove zakonske odredbe proizilazi da se tužba radi utvrđenja nedozvoljenosti izvršenja može podneti sudu samo u slučaju da je prethodno izvršni dužnik izjavio žalbu protiv rešenja o izvršenju, da je ona odbijena i da se rešenje o odbijanju žalbe zasniva na činjenicama koje su među strankama sporne i koje se odnose na samo potraživanje. To dalje znači da su procesne pretpostavke za dozvoljenost tužbe za utvrđenje nedozvoljenosti izvršenja da je izvršni dužnik protiv rešenja o izvršenju podneo žalbu koja je odbijena i da se rešenje o odbijanju žalbe zasniva na činjenicama koje su među strankama sporne i odnose se na samo potraživanje. Kako tužilja kao izvršni dužnik protiv rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Kruševcu Ii 14132/21 od 08.12.2021. godine nije izjavila žalbu, to ne postoje zakonske pretpostavke za podnošenje tužbe radi utvrđenja nedozvoljenosti izvršenja što čini podnetu tužbu nedozvoljenom kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Navodi revizije da izostanak dostavljanja rešenja o izvršenju čini njenu tužbu dozvoljenom bez osnova su. Naime, prema odredbi člana 73. ZIO izvršni dužnik može da pobija žalbom rešenje o izvršenju, a prema odredbi člana 77a. istog zakona prvostepeni sud, za slučaj da oceni da je žalba izvršnog dužnika osnovana, može usvojiti žalbu a u suprotnom spise će radi odlučivanja o žalbi izvršnog dužnika dostaviti drugostepenom sudu koji će prema odredbi člana 78. istog zakona odlučiti o žalbi izvršnog dužnika. Iz ovih odredbi proizilazi da je Zakonom o izvršenju i obezbeđenju propisana dvostepenost u postupku odlučivanja o dozvoli izvršenja tako što odluku o predlogu donosi prvostepeni sud, a o žalbi izjavljenoj protiv tog rešenja prvostepeni sud (za slučaj očigledne osnovanosti žalbe), odnosno drugostepeni sud. Pravilna primena navedenih zakonskih odredbi i odredbe člana 81. ZIO podrazumeva da pre podnošenja tužbe radi utvrđenja nedozvoljenosti izvršenja izvršni dužnik mora prethodno da iskoristi pravo na pravni lek (žalbu kao redovno pravno sredstvo) zbog čega predmet zahteva pred sudom u parničnom postupku ne može biti samo prvostepeno rešenje već i odluka o žalbi izvršnog dužnika. Kako je u konkretnom predviđeno dvostepeno odlučivanje o izvršenju to predmet tužbenog zahteva u sudskom sporu u cilju zaštite povređenog prava mora biti odluka doneta povodom žalbe protiv rešenja o izvršenju. Imajući u vidu da tužilja nije postupila na ovaj način obzirom da nije izjavila žalbu već da tužbom pobija samo prvostepeno rešenje o izvršenju koje ne može biti predmet samostalnog preispitivanja u parničnom postupku radi ocene dozvoljenosti izvršenja, to, suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava tužbu tužilje odbacili.

Pozivanje revidenta na povredu člana 32. Ustava RS i prava na pravično suđenje, bez osnova je kod činjenice da tužilja kao izvršni dužnik nije iskoristila pravo na podnošenje pravnog leka u izvršnom postupku u kom pravnom leku bi mogla isticati sve okolnosti od značaja za blagovremenost žalbe i uručenja rešenja o izvršenju, a koje činjenice bez osnova ističe u ovom postupku.

Sa svih navedenih razloga, revizija tužilje je odbijena i na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković