U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a tuženi ne konkretizuje relativno bitne povrede odredaba postupka zbog kojih se po članu 407. stav 1. tačka 3. ZPP revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je od oca nasledila parcelu broj .., po kulturi njiva pete klase, po vrsti gradsko građevinsko zemljište od 23 a 97 m2 u KO Petrovaradin. Deo ove parcele je prvi put planiran za površinu javne namene planskim aktom iz 1995. godine. Tužilja daje podatak da zemljište nikada nije koristila jer se ne bavi poljoprivredom, nije ga davala u zakup trećim licima, a od vlasnika susednih parcela čula je da niko neće da ga kupi jer je planirano za javnu namenu. Tužilja nije tražila izmenu urbanističkog plana. Prema najnovijem katastarskom planu izvršena je deoba nasleđene nepokretnosti i formirane su parcele broj .. od 581 m2, broj .. od 91 m2, broj .. od 664 m2 i broj .. od 477 m2, bez izmene kulture. Katastarske parcele broj .. i .. su planirane za delove regulacije infrastrukturnog koridora državnog puta I B-21. U toku ove parnice pravnosnažnim delom presude Višeg suda u Novom Sadu P 37/2021 od 27.01.2023. godine odbijen je tužbeni zahtev za isplatu tržišne naknade za ove dve parcele u visini od 9.227.182,98 dinara, iz razloga što tuženi Grad nije pasivno legitimisan. Parcela broj .. je po planskim aktima tuženog od 2014. i 2017. godine planirana za merno regulacionu stanicu. U prirodi na njoj ne postoje barijere koje bi na bilo koji način ograničavale korišćenje kao poljoprivrednog zemljišta. Parcela broj .. je u celosti planirana za zaštitno zelenilo. U prirodi jeste zelena površina. Tržišna vrednost 1 m2 ovog zemljišta je 13.730,86 dinara, što za ukupnu površinu nepresuđenih parcela predstavlja 15.666.911,20 dinara.

Po stanovištu nižestepenih sudova tuženi je donošenjem planskih akata izvršio povredu prava na mirno uživanje imovine tužilje. U vremenskom periodu od oko 10 godina parcelu broj .. nije priveo planiranoj nameni za merno regulacionu stanicu. Pretpostavlja se da je ona planirana za namenu lokalne samouprave. Parcela broj .. je zelenilo, a bez uticaja na odluku je činjenica da li je tuženi vršio ozelenjavanje, odnosno sadio na ovoj površini. Kao materijalno pravni osnov ovakve odluke nižestepeni sudovi navode članove 18. stav 2., 20. stav 1. i 58. Ustava Republike Srbije. Drugostepeni sud u prilog osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva navodi i praksu Evropskog suda za ljudska prava, po kojoj je javna vlast za slučaj oduzimanja ili ograničavanja imovine koja je izvršena u javnom interesu u obavezi da obezbedi naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Naknada treba da „razumno održava vrednost“ oduzete imovine, a njenom dosudom postiže se ravnoteža između pojedinačnog i opšteg interesa, odnosno srazmernost u ograničenju prava koje je nastalo kao posledica nečinjenja organa tuženog.

Po stanovištu Vrhovnog suda utvrđeno činjenično stanje ne daje osnova za zaključak da aktuelna parcelacija poljoprivredog zemljišta tužilje na osnovu koje su nastale parcele broj .. i broj .., kao i namena ovih nepopkretnosti po planskim aktima tuženog iz 2014. i 2017. godine, predstavljaju takvo ograničenje prava na imovinu tužilje, koje vodi obavezi lokalne samouprave na isplatu tražene tržišne naknade.

Planska aktivnost javne vlasti uslovljena urbanizacijom i proširenjem naseljenih mesta regulisana je odredbama članova 23. – 28. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009 ... 62/2023), iz kojih odredbi ne proizilazi da planovi nisu podložni promeni, kao što je to u konkretnom slučaju i utvrđeno. Naime, sporne parcele nisu postojale 1995. godine, kada je parcela poljoprivrednog zemljišta od 23 a 97 m2 u svojini tužilje delimično planirana za površinu javne namene. Aktuelna parcelacija je posledica promene planskih akata, po kojima je deo prvobitne parcele predviđen za infrastrukturni državni koridor, a deo za zaštitni zeleni pojas i merno regulacionu stanicu.

Zakonom o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“ br. 62/2006 ... 95/2018) propisano je da je poljoprivredno zemljište dobro od opšteg ineresa za Republiku Srbiju koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju i ne može se koristiti u druge svrhe, osim u slučajevima i pod uslovima utvrđenim ovim zakonom (član 1. stav 2.); poljoprivredno zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni koristi se za poljoprivrednu proizvodnju (član 3.); zabranjeno je korišćenje obradivog poljoprivrednog zemljišta prve, druge, treće, četvrte i pete katastarske klase u nepoljoprivredne svrhe (član 22.); vlasnik, odnosno korisnik poljoprivrednog zemljišta dužan je da obradivo poljoprivredno zemljište redovno obrađuje i da primenjuje mere propisane ovim zakonom i drugim propisima; da postupa kao dobar domaćin i po pravilima kodeksa dobre poljoprivredne prakse (član 59. stav 1. tačke 1. i 2.); obradivo zemljište koje nije obrađeno u prethodnom vegetacionom periodu, Ministarstvo može dati u zakup fizičkom, odnosno pravnom licu za period od tri godine uz plaćanje zakupnine vlasniku zemljišta, a po odbijanju troškova postupka (član 59. stav 2.).

U konkretnom slučaju utvrđeno je da tužilja, koja je nasledila parcelu poljoprivrednog zemljišta pete klase površine 23 a 97 m2, zemljište nikada nije koristila za poljoprivrednu proizvodnju ni lično, ni putem trećih lica. Ona nije pružila podatak da je zemljište pokušala da proda bez uspeha, o nemogućnosti raspolaganja zemljištem zbog postojanja planskih akata nema neposrednih saznanja, već samo iz priče suseda. Teret dokazivanja činjenica o ograničenju svojine kao posledici postojanja i sadržine planskih akata tuženog je po članu 231 ZPP na tužilji. Mada je rešenjem drugostepenog suda od 12.10.2023. godine prvobitno doneta prvostepena presuda ukunuta i naloženo razjašnjenje činjenica vezanih za sadržinu ograničenja svojine, kao posledica pasivnosti tužilje izostala je mogućnost utvrđenja činjenice da li su merno regulaciona stanica i zaštitno zelenilo planirani za potrebe infrastrukturnog državnog koridora na parcelama .. i .. ili pak u svrhu urbanizacije Petrovaradina, kao gradske opštine tuženog Grada. Razjašnjeno je jedino da sporne parcele u prirodi predstavljaju zaparloženo poljoprivredno zemljište koje tužilja ne obrađuje, mada je u njenom posedu.

Proizilazi da planska aktivnost tuženog Grada nije u konkretnom slučaju dovela do ograničenja prava tužilje da sporne dve parcele koristi, pribira plodove i njima raspolaže. Tužilja poljoprivredno zemljište ne koristi od vremena kada ga je nasledila od oca, iako po imperativnim zakonskim odredbama ima obavezu njegove obrade, pošto je prirodom ograničeni resurs. Prema tome, ne postoje okolnosti zbog kojih bi tužena imala obavezu da tužilji nadoknadi tržišnu vrednost nepokretnosti na kojima je vlasnik i u čijem je posedu.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je na onsovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 1., 154., 162. i 163. stavovi 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Tuženi je uspeo u parnici, pa su mu dosuđeni opravdani troškovi u granicama opredeljenog zahteva, u skladu sa važećom Advokatskom i Taksenom tarifom. Dosuđeni iznos od ukupno 581.250,00 dinara čine nagrada za sastav odgovora na tužbu od 30.000,00 dinara, nagrada za zastupanje na sedam održanih ročišta po 31.500,00 dinara, za zastupanje na ročištu od 11.12.2023. godine od 60.750,00 dinara, kao i nagrada za sastav dve žalbe i revizije po 90.000,00 dinara.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković