.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 5229/2024
27.03.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković, Radoslave Mađarov, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici tužioca JKP „Vodokanal Sombor“ sa sedištem u Somboru, čiji je punomoćnik Srđan Lakić, advokat iz ..., protiv tužene AA iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž 1862/23 od 03.01.2024. godine, u sednici veća održanoj 27.03.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž 1862/23 od 03.01.2024. godine.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž 1862/23 od 03.01.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Osnovnog suda u Somboru Pl 181/22 od 01.06.2023. godine, tužba tužioca sa predlogom za izdavanje platnog naloga je odbačena usled nedostatka pravnog interesa.
Rešenjem Višeg suda u Somboru Gž 1862/23 od 03.01.2024. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno prvostepeno rešenje. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju kao posebnu, primenom člana 404. ZPP zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijano rešenje na osnovu čl. 404. stav 1. u vezi sa čl. 420 st. 6. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 – US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj.
Predmet tužbenog zahteva o kome je odlučeno pravnosnažnim rešenjem je isplata duga po osnovu računa za neplaćene komunalne usluge, u situaciji u kojoj tužilac nije pribavio JMBG za tuženog, što je formalan uslov za pokretanje postupka pred nadležnim javnim izvršiteljem, radi naplate potraživanja iz komunalnih usluga. Tužilac je podneo tužbu sa predlogom za izdavanje platnog naloga da bi sprečio nastupanje zastarelosti potraživanja i omogućio sebi dodatno vreme za pribavljanje ličnih podataka o tuženom kao izvršnom dužniku, a tužba je odbačena usled nedostatka pravnog interesa.
Po oceni revizijskog suda, pobijano rešenje je u skladu sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 25.06.2019. godine i 22.12.2020. godine, da ne postoji pravni interes vršioca komunalnih delatnosti da radi naplate za izvršene usluge, u parničnom postupku traži izdavanje platnog naloga protiv korisnika komunalnih usluga, te da takve tužbe parnični sud treba da odbaci. Ovo iz razloga što se u realizaciji potraživanja iz komunalnih usluga potpuna zaštita može postići skraćenim i bržim postupkom pred javnim izvršiteljem (čl. 3.st. 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju). Vršilac komunalnih usluga je nesumnjivo jača strana kojoj stoji na raspolaganju pomoć organa države u pružanju odgovarajućih podataka o ličnosti korisnika komunalnih usluga (konkretno JMBG) koji su mu bili neophodni da bi pokrenuo izvršni postupak protiv korisnika. Vršilac komunalnih usluga je odgovoran zbog toga što nije obezbedio potrebne podatke i stvorio mogućnost za kraći i efikasniji postupak, što proizlazi iz čl. 13. i čl. 23. Zakona o komunalnim delatnostima. Takvu mogućnost tužilac kao vršilac komunalnih usluga nije stvorio, pa nije učinio verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga, prema pravilima parničnog postupka, što je razlog nižestepenih sudova za odbacivanje tužbe.
Shodno navedenom, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom čl. 410. st. 2. tač. 5., čl. 420. st. 1, 2. i 6. sve u vezi sa čl. 468. st. 1. i 479. stav 6. ZPP i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.
Prema članu 420. st. 1. i 2. ZPP, stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravosnažno okončan, a revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravosnažne presude.
Zakonom o parničnom postupku je propisano da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potražiavanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podonošenja tužbe (član 468. stav 1.) i da u sporu male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena (član 479. stav 6.), kao i da je revizija nedozvoljena (član 410. stav 2. tačka 5.) ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona.
Postupak u ovoj pravnoj stvari je započet 08.09.2022. godine, tužbom radi isplate iznosa od 11.210,87 dinara.
Kako je pobijano rešenje o odbacivanju tužbe doneto u postupku u sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6.ZPP, revizija tužioca je odbačena.
Na osnovu čl. 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
