Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 2068/2024 od 31.07.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Višeg suda u Leskovcu P1 6/2023 od 02.02.2024. godine, u delu stava prvog izreke kojim je utvrđeno da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu kod tuženog od strane direktora tužene BB iz ..., na taj način što tužilji, u periodu od 21.02.2022. godine do 02.09.2022. godine, nisu obezbeđeni osnovni uslovi za rad, nije dobila pristupnu šifru za COBISS (jedino ona od zaposlenih nema tu šifru), nije dobijala ni jedno zaduženje ni radni zadatak od dana zaključenja ugovora o radu, njene poslove obavljala je druga koleginica po nalogu direktora, ne dobija obaveštenja o događajima, seminarima, edukacijama, nema otvoreno korisničko ime, pa je tužilja trpela zlostavljanje na radu na taj način što su joj neopravdano uskraćivana sredstva za rad i onemogućeno izvršenje radnih zadataka neodobravanjem korisničkog imena za pozajmicu knjiga, kao i neobaveštavanjem i isključivanjem od Odeljenja ..., gde je raspoređena po ugovoru o radu i sistematizaciji radnih mesta od strane direktora, te je tuženoj ubuduće zabranjeno vršenje ponašanja koje predstavlja zlostavljanje na radu, što je ona dužna da prizna i obezbedi izvršenje navedene zabrane za ubuduće, kao i u usvajajućem delu stavu drugog i u stavu četvrtom izreke, pa je žalba tužene, u tom delu, odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Leskovcu P1 6/2023 od 02.02.2024. godine, u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen, kao neosnovana, tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila da se prema tuženoj utvrdi da je tužilja pretrpela zlostavljanje na radu od strane direktora tužene BB iz ..., na taj način što tužilja u periodu od 21.02.2022. godine do 02.09.2022. godine, nije dobijala ni jedno zaduženje, ni radni zadatak od dana zaključenja ugovora o radu, da je njene poslove obavljala je druga koleginica jer je njoj nalagao direktor, nije dobijala obaveštenja o događajima, seminarima, edukacijama, čime je tužilja bila ignorisana i izolovana u radnom okruženju. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka pred drugostepenim sudom.

Protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene.

Predmet tražene pravne zaštite je zlostavljanje na radu, koje je tužilja pretrpela u periodu od 21.02.2022. godine do 02.09.2022. godine, a pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev tužilje usvojen, doneta je primenom odredbe člana 6., u vezi člana 31. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 36/2010) i odredbe člana 12. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu (''Službeni glasnik RS'', br. 62/2010). Ukazivanje tužene na pogrešnu primenu materijalnog prava nije od uticaja, jer za primenu instituta posebne revizije nije od značaja svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje, već samo ona koja je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenje standarda pravičnog suđenja, što ovde nije slučaj. Pored toga, tužena uz reviziju nije dostavila drugačije odluke sudova donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i istim ili sličnim činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse, na koju se u reviziji poziva.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 36/2010), propisano je da spor zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom radni spor, dok je stavom 5. istog člana Zakona propisana shodna primena Zakona o parničnom postupku u sporovima za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom, ukoliko Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila. Tim Zakonom nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Odredbom člana 403. stav 3. istog Zakona, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U sporu radi utvrđenja zlostavljanja na radu, koji je radni spor, primenjuju se pravila o dozvoljenosti revizije iz člana 441. Zakona o parničnom postupku, a u delu koji se odnosi na potraživanje u novcu (naknadu štete), odredbe člana 403. stav 3. istog Zakona.

Tužbu radi zaštite od zlostavljanja na radu i naknade štete tužilja je podneta 08.09.2022. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 50.000,00 dinara.

Imajući u vidu da ovo nije parnica iz radnog spora u smislu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, jer predmet tražene pravne zaštite nije zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa, a da pobijana vrednost predmeta spora zahtevane naknade nematerijalne štete od 50.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužene nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković