Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radnik tuženog na osnovu Ugovora o radu broj .. od 01.04.2015. godine sa aneksom ugovora, na poslovima izvršni organizator saobraćaja Pogona putnički saobraćaj, sve do 24.06.2020. godine, kada mu je rešenjem tuženog od 23.06.2020. godine, otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze i nepoštovanje radne discipline iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. Zakona o radu, stav 3. tačka 8. istog zakona, člana 6. stav II i član 7. stav I i stav II Kolektivnog ugovora o utvrđivanju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog kod tuženog i člana 19. tačka IV i XVII ugovora o radu. Kao povreda radne obaveze zbog nepoštovanja radne discipline, tužiocu je stavljeno na teret da dana 09/10.06.2020. godine, kao izvršni organizator saobraćaja nije postupio po opisu svojih poslova, nije kontrolisao realizaciju saobraćaja i pratio rad vozača i preduzeo odgovarajuće mere u cilju realizacije redova vožnje za neodržani polazak Bujanovac – Niš – Beograd, sa polaskom iz Bujanovca u 01,35 časova, da nije kontaktirao vozača u Bujanovcu, nije tražio izveštaj za broj prodatih karata u vozilu, da je svojim nečinjenjem prouzrokovao posledicu u vidu neodržanog polaska na liniji Bujanovac – Niš, da su neprevezena tri putnika sa Autobuske stanice Leskovac i angažovanje novog vozila i novog vozača na liniji Niš-Beograd, koji je kasnio 25 minuta sa 17 putnika, iako je tužilac tehnički i organizaciono bio opremljen sredstvima rada za praćenje polazaka. Osporeno rešenje tužiocu je uručeno 24.06.2020. godine, da je pre otkaza ugovora o radu tužiocu dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za prestanak radnog odnosa na koje se tužilac izjasnio, u kome je naveo da je u noćnoj smeni 9/10.06.2020. godine, od 19,00 časova do 07,00 časova kao izvršni organizator saobraćaja izvršavao svoje obaveze predviđene ugovorom, istakao je da ne može snositi odgovornost za nemarnost od strane vozača BB koji se uspavao i nije krenuo u 01,35 časova iz Bujanovca, da polazak iz Bujanovca nije pratio putem GPS-a jer je kompjuter u kancelariji šefa AS Niš bio isključen zbog prethodne kontrole, s tim da ne postoji zvanična naredba od strane izvršnog organizatora saobraćaja za praćenje kretanja vozila na polasku od strane izvršnog organizatora saobraćaja.

Zbog navedene povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline tuženi je doneo i rešenje o udaljenju tužioca sa rada, kojim je određeno da mu za vreme privremenog udaljenja pripada naknada zarade u visini od 1/3 osnovne zarade počev od 11.06.2020. godine, te da će udaljenje trajati do donošenja konačne odluke o utvrđivanju odgovornosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili zahtev tužioca i predmetno rešenje tuženog poništili kao nezakonito, obavezali tuženog da tužioca vrati na rad i priznali mu sva prava po osnovu rada počev od 24.06.2020. godine. Takođe, usvojen je zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o udaljenju tužioca sa rada od 11.06.2020. godine i obavezan je tuženi da tužiocu prizna sva prava po osnovu rada počev od 01.06.2020. godine do 23.06.2020. godine. Prema zaključku nižestepenih sudova tužilac nije bio upoznat sa konkretnim radnim zaduženjem i obavezama, da prethodno nije pisanim putem niti usmeno, na jasan i nedvosmislen način, obavešten koje su sve njegove radne obaveze, na koji način treba da ih izvršava, te da nema dokaza da je konkretan događaj rezultat krivice tužioca, da tuženi nije dokazao da je tužilac bio upoznat sa obavezom praćenja polazaka u realnom vremenu sa ostalih autobuskih stanica, kao i sa obavezom da pozove vozača kako bi izvršio proveru da li se probudio.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05...13/2017), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1), te ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom odnosno ugovorom o radu (tačka 5), dok je stavom 3. tačka 8. ovog člana propisano da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 165. stav 1. tačka 3. Zakona o radu propisano je da zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako je priroda povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline ili ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca pre isteka roka iz člana 170. stav 1. ovog zakona.

Prema članu 15. st.1. tačka 1. i 2. Zakona o radu, propisano je da je zaposleni dužan da savesno i odgovorno obavlja poslove na kojima radi i da poštuje organizaciju rada i poslovanje kod poslodavca, kao i uslove i pravila u vezi sa ispunjavanjem ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa.

Kolektivnim ugovorom o utvrđivanju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i to članom 6. predviđene su povrede radnih obaveza, te stavom I neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza sa taksativno navedenim tačkama šta se sve ima smatrati nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza, dok je članom 7. stav 1. propisano je da je nepoštovanje radne discipline, ponašanje zaposlenog koje mu ne omogućava da nastavi rad u preduzeću, nepoštovanje pravila ponašanja u radu i u vezi sa radom, utvrđenih tehnološkim postupkom, opštim i drugim aktima društva, a stavom 2. tačka 1. do 22. taksativno su navedeni slučajevi koji se naročito smatraju nepoštovanjem radne discipline, te s tim u vezi: nepoštovanje radne discipline propisane aktom poslodavca, odnosno ako je ponašanje zaposlenog takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 8).

Odredbom člana 19. tačka 4. ugovora o radu tužioca predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu zbog opravdanih razloga koji se odnose na radnu sposobnost i ponašanje zaposlenog, te ako neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze, kao i zbog nepoštovanja radne discipline.

Saglasno citiranim zakonskim odredbama proizlazi da je krivica osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne discipline, odnosno da zaposleni odgovara za povredu radne obaveze samo ako se u postupku koji prethodi donošenju otkaza ugovora o radu, utvrdi njegova krivica za učinjenu povredu radne obaveze. Pritom teret dokazivanja postojanja činjenica koje formiraju otkazni razlog je na strani poslodavca.

U konkretnom slučaju, tuženi se poziva na nepoštovanje radne discipline u smislu člana 7. stav 1. i 2. tačka 8. Kolektivnog ugovora, koja odredba propisuje da se pod nepoštovanjem radne discipline naročito smatra nepoštovanje pravila ponašanja na radu i u vezi sa radom. Tuženi nije dokazao da je tužilac konkretnom prilikom postupao suprotno navedenim pravilima, jer tuženi tokom postupka nije pružio dokaze na okolnost da je svojim aktima predvideo način i pravila postupanja zaposlenog u noćnoj smeni na radnom mestu izvršni organizator saobraćaja na stanici, a tužilac je usled epidemiološke situacije i smanjenja broja izvršilaca bio jedini zaposleni u noćnoj smeni, pa pravilno nalaze nižestepeni sudovi da radnje koje je tužilac kritičnom prilikom preduzeo ne obrazuju otkazni razlog neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza, niti da predstavljaju povredu radne obaveze utvrđene aktom poslodavca i povredu radne discipline, tako da nije ni nastao otkazni razlog propisan članom 179. stav 2. tačka 1. i 5. stav 3. tačka 8. Zakona o radu, što osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim. Takođe, poništeno je kao nezakonito rešenje o udaljenju sa rada, a koje je doneto primenom člana 165. stav 3. tačka 1. Zakona o radu a koje je prethodilo donošenju nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu.

Kako je posledica poništaja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu reintegracija zaposlenog, pravilno su sudovi obavezali tuženog da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava na radu i po osnovu rada u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da su odluke nižestepenih sudova i pravni zaključci iz obrazloženja istih u suprotnosti sa dokazima koji se nalaze u spisima predmeta, da se isti ne mogu ispitati da isto predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka, propisanu odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer se revizija ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju povredu tuženi ukazuje u reviziji a u smislu člana 407. stav 1. istog zakona.

Neosnovani su navodi istaknuti u reviziji da je odgovornost za praćenje realizacije saobraćaja jedino na izvršnim organizatorima saobraćaja, da tu obavezu tužilac je spornom prilikom nije ispunio, jer se tužiocu ne može staviti na teret da nije postupao u skladu sa obavezom iz opisa poslova svog radnog mesta i da nije pokazao uobičajenu pažnju koja se zahteva od prosečnog zaposlenog i da je svojim činjenjem prouzrokovao posledicu da su tri putnika iz Leskovca ostala neprevezena, jer je tužilac kroz sistem prodaje karata izvršio proveru broja prodatih karata nakon saznanja za sam događaj, tužilac je preduzeo sve potrebne mere kako bi se polazak iz Niša realizovao u najmanjem mogućem roku i kako bi se sprečilo nastupanje drugih posledica usled propusta u radu vozača (koji se uspavao), tako da je polazak iz Niša realizovan sa zakašnjenjem od 25 minuta u odlasku ali je isti stigao na vreme u Beograd, što je utvrđeno iz iskaza saslušanog svedoka VV, čime je kao jedina posledica neodržanog polaska iz Bujanovca bila neprevezena tri putnika iz Leskovca, što nije krivica tužioca.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno ocenjeni.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, pa nema pravo na troškove tog postupka koje je tražio i opredelio u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. i člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković