Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva učinjenog u postupku pred drugostepenim sudom.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu saglasno odredbi člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 10/23) i našao da je revizija dozvoljena i da je osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između „Raiffeisen Leasing“ kao davaoca lizinga i tuženog kao korisnika lizinga zaključen je 28.03.2016. godine ugovor o finansijskom lizingu, a 30.03.2016. godine i aneks ugovora o lizingu, koji je za predmet imao putničko vozilo marke „Citroen C-Elysee Confort“, uz naknadu od 10.300,00 evra, sa učešćem od 20% korisnika lizinga. Avgusta 2016. godine, tuženi je ustupio tužiocu predmetno vozilo, uz dogovor da mu tužilac isplati za vozilo kupoprodajnu cenu od 6.000,00 evra, od čega 5.000,00 evra odmah, a preostalih 1.000,00 evra do kraja te godine, pošto tuženi isplati sve lizing rate za predmetno vozilo i prenese na tužioca pravo svojine na vozilu. Nakon isplate iznosa od 5.000,00 evra (na ime dela kupoprodajne cene) tužilac je preuzeo vozilo od tuženog, sa saobraćajnom dozvolom i ključevima. Dana 24.02.2017. godine dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je predmetno vozilo, kojim je upravljao tužilac, pretrpelo totalnu štetu. Tuženi je 22.03.2017. godine izmirio sve obaveze dospele prema davaocu lizinga. Dodatno, po doplati davaocu lizinga iznosa od 700,00 evra tuženi, čime su završene njegove obaveze prema davaocu lizinga, tuženi je preuzeo havarisano vozilo. Nakon toga, tuženi je prodao predmetno vozilo u havarisanom stanju na auto otpadu i zadržao tako dobijen iznos. U pokušaju da razreše međusobne imovinske odnose parnične stranke su 30.03.2017. godine zaključile sporazum o regulisanju međusobnih odnosa, kojim su ugovorile da tuženi na ime duga tužiocu vrati iznos od 6.700,00 evra tako što će se na ime tuženog zaključiti ugovor o lizingu ili ugovor o kreditu za kupovinu drugog vozila, prema izboru tužioca, koji će platiti učešće u iznosu od 20%, dok će sve ostale rate do dugovanog iznosa od 6.700,00 evra plaćati tuženi (uz obavezu tuženog da po isplati ukupne cene po ugovoru prenese na tužioca pravo vlasništva nad vozilom) ili tako što što će se na ime tužioca zaključiti ugovor o lizingu ili ugovor o kreditu, s tim da tuženi plaća mesečne rate do mesečnog iznosa od 150,00 evra do ukupno dugovanog iznosa od 6.700,00 evra. Ovaj sporazum nije izvršen.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio u celosti tužbeni zahtev preciziran podneskom tužioca od 13.06.2018. godine na iznos od 5.000,00 evra, s pozivom na odredbe članova 12., 17., 262. stav 1., 454., 456., 460. i 467. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stavu tog suda, iako je tužilac na osnovu ugovora o prodaji tuđe stvari (vozila) iz avgusta 2016. godine koji je izvršen u pretežnom delu postao vlasnik predmetnog vozila ne pripada mu pravna zaštita po članu 456. Zakona o obligacionim odnosima jer je u času predaje vozila rizik oštećenja stvari prešao na njega kao kupca, s obzirom da je prema utvrđenom činjeničnom stanju sam skrivio štetu na vozilu. Tužiocu ne pripada pravna zaštita ni po članu 460. Zakona o obligacionim odnosima jer u momentu zaključenja ugovora o prodaji vozila nije bio savestan kupac, s obzirom na to da je znao da je u pitanju tuđa stvar, odnosno da je vozilo u vlasništvu lizing kuće, a ne tuženog. Kod iznetih razloga, a krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva, prvostepeni sud nije posebno cenio eventualnu korist koju je tuženi u ovom slučaju stekao prodajom vozila u havarisanom stanju na auto otpadu.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Kako je prema utvrđnom činjeničnom stanju tužilac kao kupac tuđeg vozila bio u docnji prema tuženom kao prodavcu sa ispunjenjem obaveze isplate preostalog dela ugovorene kupoprodajne cene (iznos od 1.000 evra) čija isplata je između stranaka bio ugovorena za kraj 2016. godine, nakon čega je došlo do saobraćajne nezgode u kojoj je vozilo totalno oštećeno, a tuženi je havarisano vozilo koje je prethodno prodao tužiocu, nakon havarije i predaje ključeve vozila i saobraćajne dozvole od strane tužioca, prodao na auto otpadu za iznos od 1.500 evra, zadržavši ga za sebe, to po oceni drugostepenog suda tužiocu pripada pravo na korist koju je tuženi ostvario prodajom havarisanog vozila (1.500,00 evra) umanjeno za dugovani iznos na ime kupoprodajne cene (1000,00 evra) što čini iznos od 500 evra. Stoga je za taj iznos preinačio prvostepenu presudu i dosudio ga tužiocu, sa pripadajućom kamatom od 02.06.2017. godine kao dana podnošenja tužbe, odnosno dana kada je tužilac pozvao tuženog da izvrši isplatu s pozivom na član 262. Zakona o obligacionim odnosima, a u preostalom delu potvrdio prvostepenu presudu (za iznos od 4.500,00 evra).

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava kao posledice, između ostalog, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Pri tome je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu tužbenog zahteva za iznos od 500,00 evra, sa pozivom na član 394. tačka 4. ZPP koja odredba se primenjuje kada drugostepeni sud smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo. Označena odredba, po stanovištu revizijskog suda, u ovom slučaju nije primenjiva jer je pobijana drugostepena presuda zasnovana na izmenjenom činjeničnom stanju, na šta se posredno ukazuje revizijom, u odnosu na ono koje je utvrđeno prvostepenom presudom.

Prema članu 460. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) prodaja tuđe stvari obavezuje ugovarače, ali kupac koji nije znao ili nije mogao znati da je stvar tuđa, može ako se usled toga ne može da ostvari cilj ugovora, raskinuti ugovor i tražiti naknadu štete.

Tužbenim zahtevom (preciziranim podneskom od 13.06.2018. godine) tužilac potražuje od tuženog povraćaj iznosa od 5.000,00 evra koji mu je isplatio na ime dela kupoprodajne cene za predmetno vozilo (od ukupno ugovorene na iznos od 6.000,00 evra) pošto je tuženi, nakon havarije vozila (koju je tužilac skrivio) preuzeo vozilo i saobraćajnu dozvolu, prodao to vozilo na auto otpadu zadržavši tako dobijeni iznos za sebe. Time je tužilac odustao od prvobitno postavljenog tužbenog zahtev koji je glasio na iznos od 6.700,00 evra na ime izvršenja sporazuma o regulisanju međusobnih odnosa od 30.03.2017. godine.

Sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva. Ugovor o prodaji tuđe stvari obavezuje ugovarače, ali je za ostvarenje prava na raskid ugovora i pravo na naknadu štete bitna savesnost kupca takve stvari. U konkretnom slučaju, bez obzira na pravni osnov po kome tužilac potražuje od tuženog utuženi iznos od 5.000,00 evra po osnovu člana 460. ZOO (prodaja tuđe stvari) ili po osnovu člana 210. ZOO tužiocu bi kao vlasniku vozila, pripadalo pravo na iznos koji je dobijen prodajom ostataka havarisanog vozila na auto otpadu od strane tuženog, bez obzira što je skrivio štetu na vozilu nakon što mu ga je tuženi predao u državinu (prelazak rizika oštećenja iz člana 456. ZOO), a koji iznos je tuženi zadržao za sebe, po odbitku eventualnih izdataka koje je tuženi imao za havarisano vozilo kao što su troškovi ležarine i dr. (na šta se ukazuje revizijom), odnosno po odbitku iznosa koji je tužilac ostao dužan tuženom prilikom zaključenja usmenog ugovora o kupoprodaji (iznos od 1000,00 evra). Sve ovo zahtevalo je i nesumnjivo razjašnjenje za koliki iznos je tuženi prodao havarisano vozilo na auto otpadu: da li za iznos od 1000,00 evra kako to utvrđuje prvostepeni sud poklanjajući veru iskazu tuženog u tom delu ili za iznos od 1.500,00 evra kako to utvrđuje drugostepeni sud, bez otvaranja rasprave, na osnovu koje činjenice potom izvodi zaključak da tuženi ima obavezu da tužiocu isplati taj iznos, umanjeno za dugovani iznos na ime kupoprodajne cene (1.000,00 evra), što čini iznos od 500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom.

U takvoj situaciji, drugostepeni sud je imao obavezu, što nije učinio, da ponovnim izvođenjem dokaza koji su izvedeni pred prvostepenim sudom i njihovom ocenom nesumnjivo razjasni za koliki iznos je tuženi prodao havarisano vozio na auto otpadu jer od toga zavisi i ocena osnovanosti tužbenog zahteva u preostalom delu (iznos od 500,00 evra) o kome nije pravnosnažno odlučeno.

Iz navedenog razloga, drugostepena presuda je morala biti ukinuta, uz ukidanje i odluke o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora, i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

Na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković