U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene neke druge bitne povrede postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužioca je bio pokrenut krivični postupak optužnicom Okružnog javnog tužioca u Beogradu Kt 557/02 od 11.10.2005. godine i konačnim aktom Višeg javnog tužioca u Beogradu Kt 557/02 od 21.10.2019. godine. Tužiocu je bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela prevare pomaganjem iz člana 171. stav 1. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 24. OKZ. Postupak se vodio pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K 135/17. Tužilac je bio prijavljen na adresi ulica ... broj .. sa napomenom da se tužilac u to vreme nalazio na izdržavanju kazne u KPZ Požarevac počev od 03.09.2005. godine. Tužilac se odazivao pozivu za glavni pretres ali od 16.12.2005. do 13.09.2006. godine nije pristupao na glavne pretrese jer se nalazio na izdržavanju kazne u KPZ Požarevac. Nakon izdržavanja kazne u Požarevcu tužilac nije boravio na prijavljenoj adresi. Proverom je utvrđeno da je adresa ... fiktivna adresa pa je rešenjem Okružnog suda u Beogradu K 2195/06 – Kv 576/07 od 09.03.2007. godine zbog neodazivanja poziva tužiocu određen pritvor na osnovu člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP. Proverom je utvrđeno da živi u Pančevu na nepoznatoj adresi. Imajući u vidu činjenicu da je tužilac bio upoznat sa okolnošću da se protiv njega vodi krivični postupak ali da nije obavestio sud o promeni adrese prebivališta te je sve vreme bio nedostupan državnim organima to je naredbom K 2196/06 i Kv 576/07 izdatom od Okružnog suda u Beogradu dana 09.03.2007. godine prema tužiocu kao okrivljenom izdata poternica i određen mu je pritvor. Nakon toga po raspisanoj poternici tužilac je uhapšen i lišen slobode od strane pripadnika PS Dimitrovgrad dana 13.05.2009. godine u 12,12 časova i sproveden je u Okružni zatvor u Beogradu. Nakon toga tužiocu je produžavan pritvor rešenjem Okružnog suda K 972/09 od 29.06.2009. godine i rešenjem Apelacionog suda Kž1 387/10 od 23.03.2010. godine a oba puta po osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku iz razloga što nije moglo da se obezbedi njegovo prisustvo duže vreme (dve godine) iako je znao da se protiv njega vodi postupak i imao je fiktivnu prijavu adrese. Presudom Okružnog suda u Beogradu K 972/09 od 29.06.2009. godine tužilac je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela prevare i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od dve godine u koje se ima uračunati vreme provedeno u pritvoru počev od 13.05.2009. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1 387/10 od 23.03.2010. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Nakon toga tužilac je odustao od optužbe pa je rešenjem Višeg suda u Beogradu K 3646/10 od 22.06.2020. godine prema tužiocu pravnosnažno obustavljen krivični postupak. Tužilac je bio u pritvoru 875 dana tj. od 13.05.2009. do 04.10.2011. godine. Zbog toga što mu je doneta presuda kojom je obustavljen krivični postupak smatra da mu pripada pravo na naknadu štete zbog neosnovanog određivanja pritvora.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan jer je određivanje pritvora uz prethodno raspisivanje poternice uzrokovano ponašanjem samog tužioca. Isti je znao da se protiv njega vodi krivični postupak, nije se odazivao pozivima za glavni pretres niti je dokazao da je za vreme boravka u Bugarskoj bio u pritvoru. Protiv tužioca, kao okrivljenog, jeste vođen krivični postupak pred Gradskim sudom krivičnog odeljenja u Sofiji ali tužilac nije pribavio i predložio dokaze na okolnost da je bio u pritvoru te da bi to bio osnov što nije mogao da se javi na zakazane pretrese. Osim toga nije prijavio promenu prebivališta. Stoga je zaključeno da je krivični sud pravilno postupio kada je tužiocu odredio pritvor zbog toga što je tuženi izbegavao da se odazove pozivu, nije prijavio promenu prebivališta pa je donošenje rešenja o određivanju pritvora tužiocu iznuđeno zbog takvog ponašanja tužioca. Tužilac je sa suprugom i ćerkom živeo u ... u Beogradu a bio je prijavljen na adresi ... ali se tu nije mogao pronaći ni on ni njegova supruga nisu obavestili sud da se nalazi u Bugarskoj niti je dokazao da je bio sprečen da se odazove pozivima za glavni pretres stoga je tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i odbio žalbu tužioca kao neosnovanu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Tužilac se kao okrivljeni nije odazivao redovno pozivima, nije boravio na prijavljenoj adresi ..., nije mogao da bude pronađen na drugoj adresi, otišao je za Bugarsku a da to nije nikome javio pa je Okružni sud u Beogradu po predmetu K 2195/06 – Kv 576/07 od 09.03.2007. godine odredio pritvor tužiocu kao okrivljenom a sve na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP. S druge strane, tužilac nije dokazao da je u Bugarskoj bio u pritvoru te da bi time bio onemogućen da se javi na pozive za glavni pretres ili da javi da je onemogućen da prisustvuje glavnom pretresu. Iz svega toga proizlazi da je tužilac sam sa svojim ponašanjem skrivio određivanje pritvora od strane Okružnog suda u Beogradu (kasnije Višeg suda u Beogradu), te da shodno tome se ne može smatrati da postoji uzročno-posledična veza između rada državnog organa i štete koju je tužilac pretrpeo zbog lišenja slobode. Svako lice je dužno da se odaziva pozivu suda. U slučaju sprečenosti dužan je da obavesti sud o razlozima sprečenosti odazivanja pozivu što u ovom slučaju tužilac nije učinio, a nije se ni nalazio na prijavljenoj adresi, niti mu je poziv mogao biti uručen na mestu gde ima fiktivno prebivalište. U takvim slučajevima, lice koje je skrivilo određivanje pritvora, ne može imati pravni osnov za naknadu štete zbog lišenja slobode pa je pravilno odlučeno kada je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, a ovo iz razloga što se ne može prihvatiti revizijski navod da se pravo na naknadu štete za lica neosnovano lišena slobode vezuje za ishod krivičnog postupka, te da je u ovom slučaju reč o posebnom obliku objektivne odgovornosti koji se zasniva na riziku od neosnovanog pokretanja krivičnog postupka. Ovo iz razloga što samo pokretanje krivičnog postupka ne može biti osnov za naknadu štete, prema važećim zakonskim propisima. Neosnovano lišenje slobode može biti osnov za naknadu nematerijalne štete a i u slučaju ako lice koje je neosnovano lišene slobode nije skrivilo to lišavanje slobode. U ovom slučaju, tužilac to jeste učinio jer se nije uredno odazivao pozivu niti je prijavio promenu prebivališta, pa se stoga ne može pozivati na zakonske odredbe vezano za mogućnost naknade štete u slučaju lišenja slobode, jer se u ovom slučaju ne radi o neosnovanom lišenju slobode jer je lišenje slobode – određivanje pritvora ishodovano samim ponašanjem tužioca u toku vođenja krivičnog postupka.

Pravilna je i odluka suda o troškovima postupka.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković