Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 – dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer nema potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Nije potrebno ni novo tumačenje prava, kao ni ujednačavanje sudske prakse. U ovom sporu tužiocu je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 3.040.918,15 dinara, na ime naknade materijalne štete. Prema utvrđenju od strane nižestepenih sudova. navedeni iznos obuhvata naknadu troškova zastupanja od strane advokata, naknadu troškova prevoza advokata i naknadu troškova veštačenja, a koji troškovi su nastali do smrti pravnog prethodnika tužioca u ovoj parnici. Prema stanovištvu nižestepenih sudova, ovi troškovi mogu se tretirati isključivo kao zahtev za naknadu troškova parničnog postupka o čijoj osnovanosti se odlučuje na osnovu člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku u okviru odluke kojom se okončava postupak pred sudom, srazmerno uspehu stranaka u sporu. Stoga, tužbeni zahtev je odbijen, budući da se ne može kvalifikovati kao zahtev za naknadu štete.

Tužilac ne daje razloge koji opravdavaju odlučivanje o izjavljenoj reviziji sa razloga propisanih članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, usled pogrešne ocene dokaza, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Pozivanje revidenta na odluku nižestepenog suda, a koja je ukinuta od strane drugostepenog suda, ne znači da postoji ustanovljena drugačija sudska praksa, zasnovana na istovetnoj činjeničnopravnoj situaciji. Stoga, nema potrebe u konkretnom slučaju za ujednačavanjem sudske prakse povodom pravnog pitanja o kojem je odlučeno u ovoj parnici. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj.

Sa iznetih razloga na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 18.11.1998. godine, a preinačena dana 16.11.2019. godine. Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude od 3.040.918,15 dinara na dan preinačenja tužbe čini protivvrednost od 25.883,92 evra (1Eur = 117,4829), što je ispod propisanog cenzusa iz citirane odredbe, to sledi da revizija tužioca nije dozvoljena.

Stoga je primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković