Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u odbijajućem delu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena, budući da je pobijanom presudom odlučeno u sporu čija vrednost shodno članu 30. stav 1. ZPP iznosi ukupno 449.194,97 dinara, pa se ne radi o sporu male vrednosti, ali je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i 4. ZPP na koju se revizijom ukazuje, obzirom da je drugostepeni sud iz činjenice koje je utvrdio sudski veštak izveo drugačiji zaključak o visini štete koju je tužena dužna naknaditi tužiocu. Na ovakvo postupanje drugostepeni sud je ovlašćen odredbom člana 394. tačka 3. ZPP, pa drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i 4. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Opštinskog suda u Nišu Ki 173/07 od 10.02.2007. godine određen pritvor koji se računa od 08.02.2007. godine, a koji pritvor je ukinut rešenjem istog suda pod istim brojem od 22.03.2007. godine kada je tužilac i pušten iz pritvora. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K 148/16 od 11.01.2017. godine prema tužiocu je odbijena optužba za krivično delo koje mu je stavljeno na teret u ovom krivičnom postupku. Tužilac je boravio u pritvoru 43 dana. U vreme kada mu je određen pritvor tužilac je bio zaposlen u NIS AD Novi Sad, NIS – Petrol Jugopetrol PO Niš, koji poslodavac ga je rešenjem od 20.02.2007. godine privremeno udaljio sa rada počev od 08.02.2007. godine pa sve dok pritvor traje, za koje vreme mu je pripadala naknada zarade u visini od 1/3 delova osnovne zarade. Prema izveštaju poslodavca, na kome je zasnovan nalaz i mišljenje sudskog veštaka, tužiocu je u februaru 2007. godine isplaćena neto zarada za 40 radnih sati do odlaska u pritvor, a u martu za ostvarenih 48 radnih časova po izlasku iz pritovra, a za vreme boravka u pritvoru tužiocu nije isplaćena zarada uopšte, pa ni pripadajuća 1/3 zarade. Za raspoloživ fond od 160 radnih sati za februar 2007. godine tužiocu nije isplaćena zarada za 120 radnih sati što iznosi 47.118,00 dinara, a za mart 2007. godine od raspoloživog fonda od 178 radnih sati tužiocu nije isplaćena zarada za 128 radnih sati, što ukupno iznosi 102.279,60 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja i pozivom na odredbe člana 154. stav 1, 155, 185, 186. i 189. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pored neisplaćene zarade za februar i mart 2007. godine od 102.279,60 dinara pripada i valorizovan mesečni iznos dosuđenog iznosa od zadnjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do dana veštačenja što obračunato iznosi 212.694,97 dinara jer je isplatom valorizovanih mesečnih iznosa neisplaćenih zarada tužiocu naknađena potpuna šteta koju je pretrpeo usled određivanja pritvora od strane tužene.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi pretrpljenu materijalnu štetu na ime neisplaćene zarade, a shodno članu 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku, ali je primenom odredbi članova 168. i 169., a u vezi članova 165. i 166. Zakona o radu zaključio da je tužena u obavezi da tužiocu isplati naknadu 2/3 zarade koja mu nije isplaćena za februar i mart 2007. godine, a što obračunato iznosi 68.186,45 dinara (2/3 od 102.279,60 dinara) za koju štetu je odgovorna tužena kao organ koji je odredio pritvor, pa je primenom odredbi članova 155. i 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima odbio zahtev za isplatu valorizovanog iznosa neisplaćenih zarada i isplatu 1/3 zarade koja tužiocu nije isplaćena od strane poslodavca, za koju štetu tužena ne odgovara, te je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Pravno stanovište drugostepenog suda kao pravilno prihvata i Vrhovni sud.

Naime, kada je u pitanju odmeravanje naknade materijalne štete za izgubljenu zaradu mora se poći od posebnih propisa kojima je uređeno pitanje naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, ali i od propisa o radnim odnosima.

Odredbom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 62/21) (ZKP) koja se u konkretnom primenjuje obzirom da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Nišu K 148/16 od 11.01.2017. godine odbijena optužba prema tužiocu za izvršenje krivčinog dela koje mu se u ovom postupku stavljalo na teret i kada je tužilac i stekao pravo na naknadu štete od tužene, propisano je da se neosnovano lišenim slobode smatra lice koje je bilo lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka, ili je pravnosnžnim rešenjem postupak obustavljen i optužba odbijena, ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom.

Odredbom člana 165. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 95/18) propisano je da zaposleni može da bude privremeno udaljen sa rada ako je protiv njega započeto krivično gonjenje u skladu sa zakonom zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom (stav 1. tačka 1.) dok je odredbom člana 168. stav 2. istog zakona propisano da naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 166. ovog Zakona, isplaćuje se na teret organa koji je odredio pritvor, dok je odredbom člana 169. stav 1. tačka 1. propisano da zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 165. i 166. ovog Zakona pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog Zakona i punog iznosa osnovne zarade ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom ili pravnosžanom odlukom bude oslobođen optužbe ili je optužba protiv njega odbijena, ali ne zbog nenadležnosti.

Iz ovih zakonskih odredbi proizilazi da je obaveza poslodavca na isplatu dela zarade koja je zaposlenom obustavljena zbog udaljavanja sa rada usled određivanja pritvora supsidijerna u odnosu na obavezu koju tužena ima u smislu člana 584. ZKP, s obzirom da se zarada zbog udaljenja sa rada isplaćuje na teret organa koji je odredio pritvor. To dalje znači da je odgovornost tužene za naknadu štete ograničena na deo zarade koja nije zaposlenom isplaćena usled udaljenja sa rada uzrokovanog neosnovanim lišenjem slobode, a da naknada zarade koja je licu neosnovano lišenom slobode poslodavac nije isplatio a na koju se obavezao rešenjem o privremenom udaljenju od rada ili eventualno naknada potpune štete pada na teret poslodavca u smislu člana 169. Zakona o radu. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužena odgovorna samo za štetu koju je tužilac pretrpeo zbog neisplaćivanja 2/3 dela zarade za vreme dok je privremeno udaljen sa posla, a ne i za isplaćivanje naknade zarade u visini od 1/3 dela osnovne zarade, na čiju isplatu se rešenjem o privremenom udaljenju sa posla obavezao poslodavac tužioca.

Kako se o visini štete na koju tužilac ima pravo odlučuje primenom navedenih odredbi Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o radu, te kako je ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđen iznos zarade koja tužiocu nije isplaćena za vreme dok je boravio u pritvoru, a koja iznosi 102.279,60 dinara, to je pravilno drugostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu isplati 2/3 ovog iznosa na ime zarade koja tužiocu nije isplaćena zbog neosnovanog lišenja slobode zajedno sa pripadajućom kamatom od donošenja odluke u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, dok je u preostalom delu za naknadu pretprljene štete odgovoran tadašnji poslodavac tužioca, a ne tužena. Ovo iz razloga što tužena odgovara samo za naknadu štete u visini dela zarade neisplaćenog usled udaljenja sa rada uzrokovanog neosnovanim lišenjem slobode, a ne i štetom koju je tuženi kao zaposleni pretrpeo usled nepostupanja svog poslodavca po odredbama Zakona o radu i rešenja o privremenom udaljenju sa rada. Stoga su suprotni navodi revizije tužioca neosnovani.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbi člana 153. i 154. ZPP, a obzirom na uspeh tužioca u sporu.

Sa svega iznetog na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković