O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Požarevcu P br.69/2019 od 20.04.2022. godine, stavom 1. izreke, drugotuženi „Srbijavoz“ iz Beograda, obavezan je da tužiocu plati 72.655.430,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.02.2019. godine do isplate. Stavom 2. izreke, odbijen je zahtev tužioca da se drugotuženi obaveže da mu plati zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne iznose do 26.02.2019. godine. Stavom 3. izreke, odbijen je zahtev tužioca da se prvotuženi „Železnice Srbije“ iz Beograda, obaveže da mu plati iznos navedeni glavnog duga sa kamatom. Stavom četiri izreke, drugotuženi je obavezan da tužiocu plati troškove postupka u iznosu od 1.653.000,00 dinara. Stavom petim izreke, tužilac je obavezan da prvotuženom plati 1.222.280,00 dinara na ime troškova postupka.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4999/22 od 30.11.2003. godine, odbijena je kao neosnovana žalba drugotuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Požarevcu P br.69/19 od 20.04.2022. godine.

Blagovremenom revizijom drugotuženi pobija pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu, zbog pogrešene primene materijalnog prava. Smatra da su sudovi pogrešno primenili član 210. ZOO, odnosno da drugostepeni sud nije pravilno primenio član 505. Zakona o privrednim društvima i 452. Zakona o obligacionim odnosima, koji regulišu prenos obaveza sa jednog lica na drugo. Predlaže da se presuda preinači i odbije tužbeni zahtev u odnosu na revidenta kao neosnovan ili da se u celini ukine presuda drugostepenog suda i vrati na ponovno suđenje.

Vrhovni sud nalazi da je revizija drugotuženog delimično neodzvoljena u smislu člana 410. stav 1. tačka 4. ZPP. Naime, drugostepenom presudom je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev prema prvotuženom, kao i u delu kojim je prema drugotuženom odbijen deo zahteva za kamatu. Drugotuženi nema pravni interes da revizijom pobija pravnosnažnu presudu u delu u kome je uspeo u sporu, odnosno u odnosu na odluku kojom je zahtev odbijen prema prvotuženom. Stoga je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu 4. izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija drugotuženog osnovana u delu u kome je dozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca, kao remontera – direktnog korisnika i prvotuženog „Železnice Srbije“, kao naručioca, zaključena su tri ugovora za vršenje usluge redovne opravke putničkih vagona - kola. Prvi ugovor je zaključen 28.09.2011. godine sa obavezom tužioca da izvrši redovnu opravku osam putničkih vozila po ceni od 45.000.000,00 dinara sa PDV-om. Drugi ugovor je zaključen 26.03.2012. godine za opravku osam putničkih kola po ceni od 44.000.000,00 dinara sa PDV-om. Treći ugovor o popravci 10 putničkih kola po ceni od 180.000.000,00 dinara sa PDV-om, zaključen je 21.02.2011. godine s tim da je aneksom izmenjena cena i povećana na iznos od 195.000.000,00 dinara sa porezom na dodatu vrednost. Izmenjen je i rok u kome treba izvršiti radove, kao i neke tehničke odredbe ugovora. Po navedenim ugovorima tužilac je trebalo da ispostavlja fakture za svaka kola pojedinačno, u roku od osam dana od dana overe zapisnika za svaka kola pojedinačno. Osnov za plaćanje fakture od strane Fonda za razvoj mogla je biti samo faktura koja je overena od strane naručioca, a plaćanje ukupne vrednosti za redovnu opravku putničkih vozila se vršilo iz sredstava obezbeđenih Zakonom o budžetu i Programom o uslovima i načinu podsticanja proizvodnje i remonta šinskih vozila u RS za 2011. godinu.

Između Fonda za razvoj Republike Ssrbije i „Goša FŠV“ iz Smederevske Palanke zaključena su dva ugovora o kreditu, dana 03.09.2012. godine i 04.12.2012. godine. Po tim ugovorima je Fond dao korisniku kredit iz sredstava budžeta RS, na osnovu Programa o uslovima i načinu podsticanja proizvodnje i remonta šinskih vozila u RS, za 2012. godinu, a za potrebe AD „Železnice“.

Predmet spora je iznos po fakturama koje nisu overene od strane prvotuženog, zbog čega nisu ni mogle biti podnete Fondu za razvoj radi opravdanja dobijenih kreditnih sredstava.

U postupku stečaja nad tužiocem, Fond za razvoj RS je podneo prijavu potraživanja sa izmenom prijave. Izmenjeno potraživanje u iznosu od 202.164.527,03 dinara je utvrđeno u celosti zaključkom Privrednog suda u Požarevcu St br.28/2017 od 26.09.2018. godine i svrstano je u treći isplatni red. Obuhvata i potraživanja po ugovorima o kreditu zaključenim između tužioca i Fonda.

Dana 11.05.2015. godine, Skupština „Železnice Srbije“ donela je odluku o statusnoj promeni „Železnice Srbije“ a.d. izdvajanje uz osnivanje novih akcionarskih društava. Između ostalih, ovom statusnom promenom je osnovan i drugotuženi. Plan statusne promene predstavlja sastavni deo odluke, a svi poverioci „Železnice Srbije“ su obavešteni u skladu sa zakonom, te je Vlada RS, dala saglasnost na odluku posebnim rešenjem objavljenim u „Službenom glasniku RS“. Vagoni-kola koji su bili predmet popravke, preneti su drugotuženom od strane prvotuženog, odnosno preneti su iz njegove imovine radi obavljanja železničkog saobraćaja od strane drugotuženog. Prema nalazu Gradskog zavoda za veštačenje razlika vrednosti između preuzete imovine i obaveza koje je drugotuženi preuzeo prilikom osnivanja od prvotuženog, na dan 10.08.2015. godine je iznosila 27.184.424.852,00 dinara.

Nižestepeni sudovi usvajaju tužbeni zahtev u odnosu na drugotuženog. Prvostepeni sud obrazlaže da tužilac jeste bio u ugovornom odnosu sa prvotuženim kome je pružio uslugu popravke putničkih vozila, ali da prvotuženi tu uslugu nije trebalo da plati, već je plaćanje za njega obavljao Fond za razvoj RS, koji je tužiocu plasirao sredstva kroz ugovore o kreditu. Kako prvotuženi, kao korisnik usluga, nije imao obavezu plaćanja, to ni obaveza drugotuženog ne može proizlaziti iz prenosa imovine prvotuženog na drugotuženog na osnovu Plana statusne promene iz 2015. godine. S obzirom da je drugotuženi osnovan radi obavljanja delatnosti železničkog prevoza putnika i pripao mu je deo imovine prvotuženog, neophodan za obavljanje te delatnosti, uključujući i popravljene vagone, prvostepeni sud nalazi da obaveza drugotuženog proizlazi primenom odredbi o sticanju bez osnova. Po njegovom stanovištu deo imovine tužioca koji čini utrošeni materijal za popravku i uloženi rad, prešao je u imovinu drugotuženog, a taj prelaz nema osnov u pravnom poslu. Zato smatra da je drugotuženi dužan da na osnovu člana 210. ZOO izvrši isplatu iznosa po spornim fakturama ispostavljenim prvotuženom, sa kamatom od dana podnošenja tužbe.

Drugostepeni sud potvrđuje odluku prvostepenog suda. Obrazlaže da obaveza drugotuženog proizlazi iz člana 505. Zakona o privrednim društvima i člana 452. ZOO, jer je drugotuženom, sa delom imovine prvotuženog, prilikom osnivanja, preneta i obaveza koja se odnosi na taj deo imovine, uključujući obavezu koja je predmet spora.

Vrhovni sud ne prihvata stanovište nižestepenih sudova.

Članom 505. Zakona o privrednim društvima, uređene su pravne posledice statusne promene. Stavom 1. tačka 2. ovog člana je propisano da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca kojom mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Članom 452. ZOO, propisano je da lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno sa njim, ali samo do vrednosti njene aktive.

Iz citiranih odredbi proizlazi da se solidarna odgovornost društva sticaoca, odnosno sticaoca imovine ili njenog dela, uspostavlja za obaveze društva prenosioca, odnosno za obaveze prenosioca imovine ili njenog dela, te da je pretpostavka uspostavljanja takve odgovornosti da postoji obaveza društva prenosioca ili prenosica imovine.

To ovde nije slučaj. Iz ugovora zaključenih između tužioca i „Železnice Srbije“ je utvrđeno da „Železnica Srbije“ nije bila obveznik plaćanja naknade za izvršene popravke. Kada nije bila dužnik obaveze, ne može se uspostaviti ni odgovornost drugotuženog solidarno sa njom.

Obaveza Železnice je bila da overi fakture kako bi tužilac overene fakture podneo Fondu za razvoj radi opravdanja kreditnih sredstava dobijenih od Fonda, a obezbeđenih u budžetu prema Programu razvoja putničkog saobraćaja. Imajući u vidu da predmet razmatranja u revizijskom postupku nije pravnosnažna odluka o obijanju tužbenog zahteva prema prvotuženom, jer tužilac koji ima pravni interes nije uložio reviziju, nije od značaja da li je odbijanje overe bilo osnovano ili je predstavljalo propust.

Vrhovni sud ne prihvata ni stav prvostepenog suda da obaveza proizlazi iz odredbi o sticanju bez osnova. Tačno je da je tužilac za popravku vozila utrošio materijal i da je uložio rad, ali to ulaganje ima osnov u ugovoru zaključenom između tužioca i prvotuženog i predstavlja izvršenje tužiočeve ugovorne obaveze. Za primenu člana 210. ZOO, osim umanjenja imovine jednog lica i u korelaciji sa tim uvećanja imovine drugog lica, nužno je da umanjenje i uvećanje nemaju pravni osnov.

U ovom slučaju drugotuženi je primio vagone-kola čija je vrednost uvećana popravkom izvršenom od strane tužioca, ali osnov prelaska iz imovine tužioca materijala i uloženog rada zasnovan je na ugovoru zaključenom sa prvotuženim. Sem toga, tužiocu su iz drugih izvora (kredita obezbeđenog iz budžetskih sredstava) uplaćena sredstva, samo ostaje neizvesno da li će i u kom iznosu priznato potraživanje Fonda koje se odnosi na popravke po neoverenim fakturama, u stečajnom postupku nad tužiocem, biti izmireno. Iz svega navedenog sledi da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 210. ZOO i da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Osim toga, uvećanje imovine bez osnova se ne bi moglo izraziti kao vrednost utrošenog materijala i vrednost rada na popravci, kako pretenduje tužilac, već kao iznos za koji je vrednost popravljenih vagona uvećana nakon popravke. Tužilac nije dokazao niti predlagao dokaze za utvrđivanje te vrednosti, pa je shodno svemu navedenom odlučeno kao u izreci ove presude na osnovu člana 416. ZPP.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 165. u vezi člana 153, 154. i 163. ZPP, pa su drugotuženom dosuđeni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 467.500,00 dinara na ime takse za odgovor na tužbu, troškove veštačenja i takse na žalbu, kao i troškovi revizijskog postupka u iznosu od 1.135.000,00 dinara za sastav revizije i taksi na reviziju i odluku po reviziji po 500.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković