U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju je tužilja ukazala nije predviđena kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačke 1.-3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je počev od 22.01.2007. godine bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme, na poslovima ... u radnoj jedinici Zavod za proizvodnju infuzionih rastvora i rastvora za hemodijalizu u Leposaviću. Na osnovu aneksa ugovora od 01.06.2007. godine tužilja je premeštena na poslove ... u Centru za humanu higijenu i humanu ekologiju, da bi po sledećem aneksu ugovora o radu od 01.11.2011. godine bila vraćena na ranije radno mesto u radnoj jedinici u Leposaviću. Rešenjem tuženog tužilja je privremeno upućena na rad kod poslodavca „Medijafarm“ d.o.o. Leposavić, sa kojim je zaključen ugovor o zakupu poslovnog prostora. Tužilja je kod tog poslodavca imala zaključen ugovor o radu na određeno vreme od 01.09.2012. do 31.12.2012. godine, ali to pravno lice nikada nije započelo proizvodnju pomenutih rastvora, pa je tužilja bila radno neangažovana. U matičnu ustanovu vraćena je 01.09.2014. godine, a u spornom vremenskom periodu nije bila radno angažovana i na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije isplaćivana joj je novčana naknada u mesečnom iznosu od 8.526,00 dinara. Rešenjem tuženog od 28.12.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu kao tehnološkom višku, uz prethodnu isplatu otpremnine. Tuženi je pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja viška zaposlenih, Odluku o uvođenju ekonomskih i organizacionih promena sa spiskom zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, Program rešavanja viška zaposlenih na koji je mišljenje dala sindikalna organizacija Zavoda za javno zdravlje i Nacionalna služba za zapošljavanje i Odluku o zatvaranju poslovnog prostora organizacione jedinice u Leposaviću, po kojima je za svih 11 zaposlenih u organizacionoj jedinici u Leposaviću prestala potreba zbog zatvaranja poslovnog prostora i oni su proglašeni kao tehnološki višak. U obrazloženju rešenja o otkazu navodi se da je prestala potreba za radom tužilje usled ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca, da je tužilja obuhvaćena kadrovskim planom i da je prestala potreba za njenim angažovanjem. Tužilja traži poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad iz razloga što smatra da nije bilo objektivnih kriterijuma prilikom vredovanja koji zaposleni predstavljaju tehnološki višak.

Nižestepeni sudovi odbijaju postavljeni tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu zasnovanom na članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, po kom poslodavac može otkazati zaposlenom ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. U konkretnom slučaju Odlukom tuženog od 01.12.2015. godine zatvoren je poslovni prostor organizacione jedinice u Leposaviću zbog nemogućnosti tuženog da organizuje dalji proces rada, pa kako je svim zaposlenima u navedenoj radnoj jedinici prestao radni odnos po istom osnovu, tuženi nije bio u obavezi da primenjuje kriterijume. Postupak koji je prethodnio donošenju spornog rešenja sproveden je u skladu sa odredbama članova 153. – 160. Zakona o radu, pošto je tuženi Program rešavanja viška zaposlenih dostavio Sindikatu i republičkoj organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja u cilju rešavanja viška zaposlenih i time omogućio pravo na zapošljavanje licima koja su višak. Odluku o neosnovanosti zahteva za naknadu štete sudovi zasnivaju na odredbama članova 104, 105, 106, 107, 111. i 112. Zakona o radu. Pošto u spornom periodu tužilja nije faktički radila, već je ostvarivala primanja kao radno neangažovano lice u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, a minimalna zarada pripada za standardni učinak i vreme provedeno na radu, tuženi nema obavezu da joj isplati traženu razliku između isplaćene naknade i minimalne zarade.

Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili postavljeni tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu i isplatu naknade štete.

Činjenično je razjašnjeno da je tužilja zasnovala radni odnos u organizacionoj jedinici tuženog koja je u okviru sprovedenih organizacionih promena ugašena, da je pre ove promene tuženi pokušao da izdavanjem poslovnog prostora u zakup privrednom društvu i upućivanjem zaposlenih na rad održi proizvodnju infuzionih rastvora i rastvora za hemodijalizu ali bez uspeha, da je tužilja bila radno neangažovano lice tokom čitavog spornog vremenskog perioda, te da su kao tehnološki višak proglašeni svi radnici radne jedinice u kojoj je tužilja bila zaposlena. Kako su to pravilno nižestepeni sudovi zaključili, donošenju spornog rešenja prethodio je zakonito sprovedeni postupak vezan za rešavanje viška zaposlenih u smislu odredbi članova 153. – 160. Zakona o radu, pa kako je organizaciona jedinica prestala da postoji zbog objektivne nemogućnosti organizovanja daljeg procesa rada i svim zaposlenim licima otkazan ugovor o radu, tuženi nije bio u obavezi da zaposlene izlaže konkurenciji.

Pravilno je na osnovu odredbe člana 111. stav 1. Zakona o radu odlučeno i o zahtevu tužilje za naknadu štete, s obzirom da je bila radno neangažovano lice, pošto samo zaposleni koji je radno angažovan ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu.

Odluka o troškovima postupka pravilno je zasnovana na odredbama članova 165. stav 1, 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković