Rešenjem Višeg suda u Valjevu Gž 1663/23 od 23.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i usvajajućem delu stava drugog i stavu trećem izreke.

Predlagač je u podnesku od 08.12.2023. godine predložio ispravku rešenja u stavu četvrtom izreke tako što će se umesto iznosa od 13.519,22 dinara navesti iznos od 608.365,15 dinara, o kom predlogu nije odlučeno.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, protivnik predlagača je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba vanparničnog postupka, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji predlagača kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) u vezi sa članom 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku – ZVP („Službeni glasnik RS“, broj 45/13... 106/15), Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Pobijanim rešenjem odlučeno je o naknadi za eksproprisane nepokretnosti, a revizijom se ukazuje da je potrebno odlučiti o reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse u primeni člana 42. Zakona o eksproprijaciji, odnosno načina određivanje visine tržišne vrednosti nepokretnosti. U sprovedenom postupku, nižestepeni sudovi su, tržišnu vrednost eksproprisanih nepokretnosti utvrdili na način koji ne odstupa od pravnog shvatanja o određivanju visine naknade za eksproprisanu nepokretnost u smislu člana 42. stav 2. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, broj 53/95, 23/01 i 20/09), izraženog kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o određivanju naknade za eksproprisane nepokretnosti, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Ukazivanje u reviziji na drugačije odluke revizijskog suda, ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u tim odlukama, jer pravilna primena prava u sporovima za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti kao u ovoj pravnoj stvari, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, ali primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisanom članom 403. stav 2. ZPP. Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Pobijanim rešenjem potvrđeno je prvostepeno rešenje kojim je određena naknada za eksproprisane nepokretnosti od ukupno 1.888.227,68 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (predloga radi određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost), predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom radi o imovinskopravnom postupku, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja predloga, to je Vrhovni sud našao da revizija predlagača nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP i člana 30. stav 2. ZVP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom.

Predsednik veća-sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković