Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi - protivtužilac BB je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac – protivtuženi je podneo odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom presudom pravnosnažno je utvrđeno da je tuženi – protivtužilac BB zauzeo deo parcele tužioca – protivtuženog broj ... KO ... u površini od 37 m2 u navedenim merama i granicama, i pravnosnažno je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca BB da se utvrdi da je po osnovu održaja stekao pravo svojine na delu kp. broj ... KO ..., u površini od 37 m2 u istim merama i granicama. Tužilac je u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik k.p. br. ..., u čijem sastavu se nalazi i sporni prostor od 37 m2. Tuženi je izvršio zauzeće tog spornog prostora i isti se nalazi u njegovoj državini. Površinu od 30 m2 tuženi koristi kao dvorište, dok površinu od 7 m2 koristi kao poljoprivredno zemljište (vrt). Tuženi je vlasnik k.p. br. ... koja se graniči sa k.p. ... . Između pravnih prethodnika stranaka izvršena je deoba imovine i raskinuta je imovinska zajednica 1986.godine. Presudom zbog izostanka Opštinskog suda u Nišu P br. 229/88 od 04.03.1998. godine, utvrđeno je da je tuženi VV (otac tuženog) zauzeo deo parcele broj ... koja je u svojini tužioca GG i to duž međe parcela stranaka u dužini od 40 m i širini od 0,7 m neposredno iza zgrade tužioca, što je i prostor u ovoj parnici. Na osnovu utvrđenih činjenica su sudovi zaključili da tuženi-protivtužilac BB nema savesnu državinu spornog prostora, koju savesnost je tužilac osporio u postupku, pa nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, iako je dokazao da su i njegovi pravni prethodnici bili u državini spornog prostora koji i on drži i koristi. Drugostepeni sud obrazlaže da se sada pokojni otac tuženog počev od donošenja presude Opštinskog suda u Nišu P 229/88 od 04.03.1988. godine nije mogao smatrati savesnim držaocem spornog prostora u smislu odreedbe člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je od tada znao da je izvršio zauzeće prostora koji je sastavni deo parcele broj ... . Tuženi je počev od smrti svog oca, 2018. godine, u državini spornog prostora, pa bez obzira da li se on može smatrati savesnim držaocem, u odnosu na njega nije ispunjen zakonski uslov za sticanje prava svojine na nepokretnosti putem održaja koji se odnosi na protek vremenskog perioda od 20 godina. Tuženi je izvršio zauzeće spornog prostora na parceli u svojini tužica, te je dužan da ga vrati tužiocu u državinu.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana pobijana presuda, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije potkrepljeno dodatnim uslovom za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a koji se tiče neujednačene sudske prakse u istovetnoj činjeničnopravnoj situaciji, potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti potrebe za novim tumačenjem primenjenih materijalnopravnih odredbi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Eventualna pogrešna primena materijalnog prava, sama po sebi ne može biti razlog za izjavljivanje posebne revizije. Takođe, revident ne ukazuje na postojanje različitih sudskih odluka ili neujednačenosti sudske prakse u istim ili sličnim činjeničnopravnim situacijama. Navodima revizije se ukazuje na postojanje povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. istog zakona, odnosno ukazuje se na pogrešnu ocenu dokaza, i na presuđenu stvar, što nije razlog za izjavljivanje revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer navedene odredbe spadaju u domen primene procesnog prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog- protivtužioca nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 29.04.2014. godine, a tuženi je podneo protivtužbu 02.11.2020. godine. Vrednost predmeta spora o kome je doneta pravnosnažna presuda je 10.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako je vrednost predmeta spora pobijanog dela 10.000,00 dinara, to revizija nije dozvoljena, jer vrednost pobijanog dela evidentno ne prelazi propisani iznos cenzusa iz člana 403. stav 3. ZPP-a.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković