Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 10205/21 od 22.11.2003. godine, stavom 1. izreke, delimično je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu pod navedenim brojem u stavu 1, 2. i 3. izreke. Ista presuda preinačena je u stavu 4. izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu plati 271.500,00 dinara na ime troškova postupka. Stavom 3. izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremenom revizijom tuženi pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešene primene materijalnog prava u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Smatra da su pogrešno primenjene odredbe o sticanju bez osnova, odredbe Zakona o stečaju i odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pa predlaže da se presuda Privrednog apelacionog suda ukine i vrati na ponovno odlučivanje ili da se usvoji i ista presuda Privrednog suda preinači, odnosno da se preinače obe presude i odbaci ili odbije tužbeni zahtev u celosti, a tuženom naknade troškovi postupka koje opredeljuje.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenju nižestepenih sudova, predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 12.251.483,83 dinara sa kamatom na ime neosnovanog obogaćenja, kao iznosa koji je tuženi naplatio od tužioca u izvršnom postupku na osnovu rešenja o izvršenju Privrednog suda u Beogradu II 192/20 od 18.02.2020. godine ukinutog rešenjem Privrednog apelacionog suda Iž 496/20 od 10.04.2020. godine. Rešenje o izvršenju je doneto na osnovu presude Apelacionog suda u Kragujevcu, kojom je ukinuta presuda Osnovnog suda u Brusu P1 114/15 od 13.09.2016. godine u stavovima 1, 2. i 4. izreke kojom je obavezana tužena Kompanija „Internacional CG“, d.p. u restruktuiranju iz Beograda da tužiocu, u ovom sporu tuženom, plati 4.949.766,43 dinara sa kamatom na ime naknade štete zbog neostvarene zarade i regresa kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 404.920,00 dinara, pa je odlučeno tako što je obavezana Kompanija „Internacional CG“, d.p. u stečaju iz Beograda da tamo tužiocu, ovde tuženom plati isti iznos glavnog duga i kamate, kao i troškove u iznosu od 512.670,00 dinara.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St br.72/15 od 18.03.2016. godine, nad tužiocem je otvoren postupak stečaja. Parnični postupak je prekinut u fazi žalbenog postupka i bio je u prekidu od 03.10.2017. godine do 01.08.2019. godine. Tuženi je u stečajnom postupku podneo prijavu potraživanja po osnovu prvostepene presude Osnovnog suda u Brusu. Zaključkom Privrednog suda u Beogradu St.br.72/15 od 22.02.2018. godine. Osporen je deo potraživanja od 11.693.449,38 dinara, a priznat u iznosu od 657.920,84 dinara u trećem isplatnom redu.

Postupak je nastavljen pred apelacionim sudom, koji je odlučio kao što je prethodno navedeno.

Tuženi je podneo Privrednom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave, presude Apelacionog suda u Kragujevcu. Privredni sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju Ii 192/20 od 18.02.2020. godine radi naplate iznosa od 4.949.766,43 dinara sa kamatom i 512.670,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Troškovi izvršenja su odmereni u iznosu od 47.033,00 dinara. Izvršenje je sprovedeno od strane javnog izvršitelja dana 05.03.2020. godine, pa je izvršitelj doneo zaključak i utvrdio da je preduzeta poslednja izvršna radnja. Istim zaključkom je zaključen izvršni postupak uz konstataciju da je potraživanje namireno u potpunosti dana 04.03.2020. godine isplatom iznosa od 12.220.410,74 dinara. Zaključkom izvršitelja, tuženi kao izvršni poverilac je obavezan da plati troškove izvršitelja i izvršenja u iznosu od 325.563,35 dinara. Tuženi je navedeni iznos platio, a od tužioca kao izvršnog dužnika je na ime istih naplaćeno 31.073,09 dinara.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Iž 496/20 od 10.04.2020. godine, ukinuto je rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu od 18.02.2020. godine po kome je sprovedena naplata potraživanja i spisi su vraćeni prvostepenom sudu. Prvostepeni sud se u ponovnom postupku, rešenjem od 06.05.2020. godine ispravljenim rešenjem od 20.05.2020. godine, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u izvršnom postupku i spise je dostavio Trećem osnovnom sudu u Beogradu. Treći osnovni sud je doneo rešenje o izvršenju II 4830/20 od 24.11.2020. godine, a potom, narednog dana 25.11.2020. godine, rešenje kojim je prekinuo postupak izvršenja zato što je nad izvršnim dužnikom otvoren postupak stečaja, s pozivom na član 93. Zakona o stečaju. Rešenje o prekidu je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu od 11.02.2021. godine.

U postupku stečaja nad tužiocem rešenjem o glavnoj deobi od 15.04.2019. godine, određeno je da se u postupku stečaja nad tužiocem poverioci trećeg isplatnog reda, gde spada i tuženi, namiruju u procentu od 26,92%. Istim rešenjem su u odnosu na tuženog izdvojena i rezervisana novčana sredstva, do okončanja ovog parničnog postupka.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi usvajaju zahtev tužioca nalazeći da se novčana sredstva iz imovine tužioca nalaze u imovini tuženog bez pravnog osnova i da je tuženi dužan da tužiocu vrati ono što je primio sprovođenjem prinudnog izvršenja na osnovu ukinutog rešenja o izvršenju Privrednog suda u Beogradu. Nižestepeni sudovi obrazlažu da se prema članu 93. Zakona o stečaju protiv stečajnog dužnika ne može odrediti i sprovesti izvršenje, osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškove stečajnog postupka, a da se shodno članu 103. i 104. istog zakona, potraživanje tuženog zasnovano na pravnosnažnoj i izvršnoj presudi ne odnosi ni na obaveze stečajne mase, ni na troškove stečajnog postupka, već na naknadu štete zbog neisplaćenih zarada iz radnog odnosa. Zato nisu postojali uslovi da tuženi namiri svoje potraživanje mimo pravila stečajnog postupka, već se potraživanje tuženog svrtano u trći isplatni red zbog svoje prirode, moralo namiriti u skladu sa načelima stečajnog postupka, sa načelom jednakog tretmana i ravnopravnosti poverilaca u smislu člana 4. Zakona o stečaju, što podrazumeva namirenje nakon namirenja poverilaca prvog i drugog isplatnog reda.

Vrhovni sud ne prihvata ovakvo stanovište nižestepenih sudova i nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada neki deo imovine jednog lica, pređe na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, odnosno kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja ili naknade vrednosti postoji i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Iz ove odredbe proizlazi da je za primenu navedene materijalnopravne odredbe bitno da postoji umanjenje imovine na strani jednog lica, da postoji uvećanje imovine na strani drugog lica, da su uvećanje i umanjenje u korelaciji, kao i da za to ne postoji pravni osnov u pravnom poslu ili zakonu, odnosno ako je postojao, da je kasnije otpao.

U konkretnom slučaju, prenos novčanih sredstava iz imovine tužioca u imovinu tuženog izvršen je u postupku prinudnog izvršenja, na osnovu rešenja o izvršenju donetog na osnovu izvršne isprave, pa sledi da je do prenosa došlo po pravnom osnovu. Zato su za ocenu postojanja uslova za primenu člana 210. zakona u pogledu sticanja za koje je osnov postojao, a potom otpao, relevantne i odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koje uređuju kada se smatra da je osnov otpao propisujući razloge za protivizvršenje.

Razlozi za protivizvršenje su propisani članom 115. ovog zakona. Prvi se odnosi na izvršnu ispravu na osnovu koje se određuje izvršenje. Pravnosnažno ili konačno ukidanje, preinačenje, poništenje, stavljanje van snage ili na drugi način utvrđenje da isprava nema pravno dejstvo, predstavlja slučaj po kome je za sprovedeno izvršenje otpao pravni osnov, zbog čega izvršni poverilac ima obavezu da izvršnom dužniku vrati ono što je primio u postupku izvršenja.

Drugi razlog se odnosi na dvostruku isplatu duga, jedanput dobrovoljno, a drugi put u izvršnom postupku i ne primenjuje se na konkretan slučaj.

Treći razlog se odnosi na ukidanje ili preinačenje rešenja o izvršenju, uz odbačaj ili odbijanje predloga za izvršenje, čime se izvršni postupak okončava. Četvrti razlog, pravnosnažnost sudske odluke kojim je utvrđena nedozvoljenost izvršenja. Peti razlog koji se ogleda u tome da je izvršni poverilac primio više od svog potraživanja ili pri izvršenju na zaradi ili drugim stalnim novčanim primanjima nisu poštovane odredbe o ograničenju izvršenja, ne odnosi na slučaj kada je osnov otpao.

U ovom slučaju izvršna isprava na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju, nije ukinuta, preinačena ili na drugi način stavljena van snage, niti je utvrđeno da nema pravno dejstvo. Tom izvršnom ispravom, tužilac kako je označen i u ovoj tužbi kao lice u stečaju obavezan je da tuženom plati određen novčani iznos. Presuda je postala pravnosnažna i izvršna i na osnovu nje, izvršni sud je doneo rešenje o izvršenju, saglasno članu 47. tog zakona, koji uređuje pod kojim uslovima je izvršna isprava podobna da se na osnovu nje donese rešenje o izvršenju. Između ostalog, isprava mora sadržati podatke o izvršnom poveriocu, izvršnom dužniku, predmetu, vrsti i obimu ispunjenja obaveze. Sledi da nisu ispunjeni uslovi za primenu ovog razloga na osnovu koga nastaje obaveza izvršnog poverioca na vraćanje.

Ne postoje uslovi ni za primenu trećeg razloga. Privredni sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju i dostavio ga na sprovođenje javnom izvršitelju koji je saglasno zakonskim odredbama nadležan za sprovođenje. U sprovođenju izvršenja sporni iznos je prenet sa računa tužioca na račun tuženog. Rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu jeste ukinuto, ali je ukinuto zato što se privredni sud oglasio stvarno nenadležnim nakon njegovog donošenja. Privredni sud je predmet dostavio Trećem osnovnom sudu, kao nadležnom koji je doneo rešenje o izvršenju iste sadržine. Nakon toga, doneo je rešenje o prekidu, a dok je postupak u prekidu shodnom primenom odredbi Zakona o parničnom postupku, ne može donositi odluke niti preduzimati druge pravne radnje. Sledi da postupak nije okončan odbačajem ili odbijanjem predloga za izvršenje.

Iz navedenog sledi da su sredstva sa računa tužioca na račun tuženog preneta po pravnom osnovu, na osnovu izvršne isprave na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju, koje je prvobitno doneto, jeste ukinuto, ali je potom u tom jedinstvenom izvršnom postupku koji je pokrenut predlogom za izvršenje tuženog kao izvršnog poverioca ponovo doneto i nakon toga nije ukinuto, zbog čega uvećanje imovine tuženog nije bez pravnog osnova.

Ne mogu se prihvatiti razlozi nižestepenih sudova da je ovakvo izvršenje u suprotnosti sa odredbama Zakona o stečaju. Navedeno je bilo relevantno u postupku iz koga potiče presuda kao izvršna isprava. Parnični sud je odlučio o potraživanju tuženog prema tužiocu, obavezao je tužioca kao stečajnog dužnika na isplatu potraživanja tuženom kao poveriocu, presuda je postala pravnosnažna i izvršna, a na osnovu nje izvršni sud je cenio ispunjenost uslova da se izvršenje odredi i sprovede. Pogrešna primena materijalnog prava i neodstaci tog postupka se ne mogu preispitivati u ovom postupku, jer su se odluke o potraživanju preispitivale ili mogle preispitivati u postupku po pravnim lekovima izjavljenim u parničnom postupku iz koga potiče izvršna isprava ili u izvršnom postupku iz koga potiče rešenje o izvršenju.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. ZPP, nižestepene presude su preinačene tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu glavnog duga, kamate i troškova.

Odluka o troškovima, doneta je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. i 154. ZPP, pa je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 334.500,00 dinara, za sastav odgovora na tužbu, zastupanje na jednom ročištu, sastav žalbe, takse na žalbu i odluku o žalbi. Troškovi prevoza nisu dosuđeni jer nisu bili neophodni za vođenje parnice. Tuženom su dosuđeni i troškovi revizijskog postupka u iznosu od 600.000,00 dinara i to za sastav revizije, na ime takse za reviziju i na ime takse za odluku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković