Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 540/24 od 12.11.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda je potvrđena u stavovima drugom, trećem, četvrtom u delu kojim je tuženi obavezan da na ime doprinosa za izdržavanje mal. VV i mal. GG plaća iznos od po 7.000,00 dinara mesečno i za mal. DD iznos od 6.000,00 dinara mesečno počev od 21.04.2022. godine kao dana podnošenja tužbe pa ubuduće dok postoje zakonski uslovi, kao i u stavovima petom, šestom, sedmom, osmom, devetom i desetom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava četvrtog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje mal. DD, preko iznosa iz prethodnog stava, plaća iznos od još 1.000,00 dinara mesečno, počev od 21.04.2022. godine kao dana podnošenja tužbe pa dok postoje zakonski uslovi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u stavu prvom izreke, tuženi-protivtužilac blagovremeno je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava, ali i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kako to proizlazi iz navoda revizije.

Na reviziju tuženog-protivtužioca, tužilja-protivtužena je blagovremeno odgovorila.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog-protivtužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizija se može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pa povrede koje tuženi-protivtužilac ističe iz članova 5. stav 3, 35, 231, 261. stav 3. ZPP, ne mogu biti razlog za izjavljivanje revizije jer se one, prema razlozima revizije, tiču postupka pred prvostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke zaključile su brak 28.07.2016. godine i u braku je rođeno njihovo troje maloletne dece: VV dana ...2016. godine, GG dana ...2018. godine i DD dan ...2021. godine. Iako su zajednički život stranke otpočele u Beogradu, prešle su da žive u kuću njenih roditelja u selu ..., Opština ... . Međutim, krajem februara 2022. godine tuženi je napustio bračnu zajednicu. Sada živi u Beogradu u stanu svoje majke, sa njom i bratom.

Pošto je prvostepeni sud odlučio da brak stranaka razvede, odlučivao je i o vršenju roditeljskog prava nad zajedničkom maloletnom decom. Utvrdio je da je najbolji interes maloletne dece da ona budu poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, imajući u vidu kalendarski uzrast maloletne dece, upućenost na majku i njihov međusobni odnos, činjenicu da majka adekvatno zadovoljava potrebe maloletne dece, podiže, čuva, vaspitava uz pomoć šire porodice (oca i majke), da su se deca navikla na okruženje u kome se nalaze u kući babe i dede, činjenicu da je maloletni VV krenuo u školu, stekao drugare, a da mlađa deca idu u vrtić. Sve ovo bez obzira što su deca sa majkom nastanjena na selu, jer mogućnosti koje se tiču igre, razonode, obrazovanja, zdravstvene zaštite i zaposlenja, ne zavise od mesta u kome maloletna deca žive, već od samih roditelja, tako da i odrastanje u manjem mestu, pa i na selu, u kući sa dvorištem, ima svojih prednosti u odnosu na život u gradu, posebno za maloletnu decu navedenog kalendarskog uzrasta. Pri tome, majka je najstarijeg sina upisala u školu u ..., a mlađa deca idu u vrtić u gradu, što ukazuje da je spremna da deci pruži najbolje moguće uslove za obrazovanje. Zbog toga su nižestepeni sudovi, odlučili da maloletnu decu stranaka povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, uređujući način održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem saglasno predlogu organa starateljstva, a kod činjenice da otac ne živi u istom mestu i da postoji velika prostorna udaljenost mesta stanovanja jednog i drugog roditelja, kao i da maloletna deca pohađaju školu, odnosno predškolsku ustanovu. Odluku o samostalnom vršenju roditeljskog prava i načinu održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem, nižestepeni sudovi doneli su primenom odredbi članova 6. stav 1, 75. stav 2. i 76, 77. stav 3, 226. stav 1, i 272. stav 2. Porodičnog zakona.

Tužilja ostvaruje mesečnu zaradu u iznosu od oko 45.000,00 dinara, dok tuženi ostvaruje zaradu koja iznosi 43.000,00 dinara. Po nalaženju prvostepenog suda, mesečne potrebe maloletnog VV mogu se zadovoljiti mesečnim iznosom od 25.000,00 dinara, maloletnog GG iznosom od 23.000,00 dinara, maloletnog DD iznosom od 22.000,00 dinara, a polazeći od opšte poznatih prilika i uzrasta dece i njihovih potreba za hranom, odećom, obućom, stvarima za ličnu higijenu dece ovog uzrasta. Zbog toga je odredio da tuženi doprinosi izdržavanju plaćanjem iznosa od po 7.000.00 dinara za svako dete. Drugostepeni sud primenom odredbe člana 160. stav 2. Porodičnog zakona, zaključio je da su potrebe mal. VV i mal. GG u mesečnom iznosu od po 21.000,00 dinara, a maloletnog DD u iznosu od 18.000,00 dinara. Zbog toga je prvostepenu odluku o doprinosu oca da izdržava mal. VV i mal. GG potvrdio, dok je odluku o izdržavanju mal. DD preinačio obavezujući tuženog da doprinosi izdržavanju mal. DD plaćanjem iznosa od 6.000,00 dinara mesečno.

Po stanovištu Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pri donošenju odluke o poveravanju maloletne dece na samostalno vršenje roditeljskog prava majci kao i odluke o načinu održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem, pravilno primenili materijano pravo, rukovodeći se prevashodno najboljim interesom maloletne dece, saglasno svojoj dužnosti propisanoj u članovima 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Naime, odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Ovu odredbu načelnog karaktera dopunjuje odredba člana 266. istog zakona, koja obavezu rukovođenja najboljim interesom deteta, stavlja u dužnost suda. U tom smislu, s obzirom da stranke ne vode zajednički život, odluka o poveravanju dece na samostalno vršenje roditeljakog prava, donosi se prema osnovnom i najvažnijem kriterijumu - kriterijumu najboljeg interesa deteta.

S tim u vezi, u cilju procene najboljeg interesa maloletnog deteta, saglasno odredbi člana 65. stav 3. Porodičnog zakona, mišljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta zbog čega je stavom 1. istog člana propisano da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja. Zbog toga se neosnovano revizijom tuženog ističe da samo dete koje je navršilo deset godina života može da izrazi svoje mišljenje o ovom pitanju, kao i da to mišljenje nije moguće izraziti pred Centrom za socijalni rad. S obzirom da je organ starateljstva procenio da su maloletni VV i GG, a sobzirom na uzrast i zrelost, u mogućnosti da se o ovom pitanju izraze, suprotno navodima revizije, mišljenju maloletnih VV i GG, koji su u razgovoru sa radnicima organa starateljstva izjavila da bi volela da nastave da žive kod majke, ali da žele da viđaju oca, organ starateljstva i sudovi, bili su u obavezi da posvete dužnu pažnju.

Iako je tuženi brižan otac, koji želi da maksimalno učestvuje u životima svoje dece, pravilnom primenom gore navedenih odredbi Porodičnog zakona, procenjeno je da je njihov najbolji interes da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava. Ovo ne samo iz razloga apostrofiranih od strane nižestepenih sudova, već i zbog toga što sam tuženi nije siguran u svoje roditeljske kompentencije kako to proizlazi iz izveštaja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Voždovac od 30.06.2022. godine. Pri tome, razlozi tuženog za nesigurnost u svoje roditeljske mogućnosti ne mogu biti od značaja, pošto se najbolji interes deteta sagledava u zavisnosti od toga da li je roditelj u mogućnosti da detetu obezbedi optimalnu porodičnu atmosferu za njegov sveukupni razvoj, a ne od toga da li na njegovoj strani postoje izvinjavajuće okolnosti da takvu otimalnu atmosferu detatu ne pruži.

S obzirom da su maloletna deca poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, u skladu sa odredbom člana 61. Porodičnog zakona, vodeći računa o činjenici udaljenosti mesta stanovanja maloletne dece i tuženog, da deca pohađaju školu odnosno predškolsku ustanovu, pravilno je odlučeno i o načinu održavanja ličnih odnosa dece sa ocem, saglasno njihovom najboljem interesu.

Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su u članu 160. Porodičnog zakona, prema kojem se izdržavanje određuje u zavisnosti od potreba poverioca i mogućnosti dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.).

Polazeći od navedenih odredaba materijalnog prava, te pravilno utvrđenih mogućnosti tuženog kao dužnika izdržavanja i potreba maloletne dece kao poverilaca izdržavanja, i rukovodeći se njihovim najboljim interesom saglasno članovima 6. i 266. PZ, pravilno je ocenjeno da je tuženi u mogućnosti da doprinosi izdržavanju maloletnih VV i GG, mesečnim iznosom od 7.000,00 dinara, a maloletnog DD iznosom od 6.000,00 dinara mesečno. Ovim iznosima obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpuni razvoj maloletne dece, u skladu sa njihovim utvrđenim potrebama, a pri tome se ne ugrožava egzistencija tuženog kao dužnika izdržavanja. Preostala sredstva za izdržavanje obezbeđivaće majka koja se svakodnevno brine o deci, kako potrebnim novčanim iznosima, tako i doprinosom u vidu rada i staranja koji i inače svakodnevno ulaže u negu i podizanje maloletne dece.

Ostalim revizijskim navodima tuženog, posredno ili neposredno, osporava se činjenično stanje koje on smatra bitnim, a koje po njegovom mišljenju nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku. Navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se u smislu člana 403. stav 2. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izdržavanje.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković