Protiv pravosnažne drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

U odgovoru na reviziju, tužilac je osporio iznete revizijske navode i predložio da se revizija tuženog odbije. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke bile su u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o regulisanju zakupnine i naknade za uređenje građevinskog zemljišta br. 42716/5154-II-3 od 23.07.2009. godine sa Aneksom I tog ugovora od 13.08.2009. godine i Ugovora o zakupu br. 24738/5154-1-II-3 od 30.04.2009. godine sa Aneksom I ovog ugovora od 21.07.2009. godine. Predmet ovih ugovora je bilo regulisanje zakupnine i naknade za uređenje građevinskog zemljišta za izgradnju poslovno komercijalnog objekta na kat. parc. .. KO Voždovac. U skladu sa time tužilac je imao u odnosu na tuženog položaj zakupca građevinskog zemljišta u državnoj svojini na lokaciji „Autokomanda“ u ul. ... br. .. i to kompleksa koji se sastoji od kat. parc. .., .. i .. KO Voždovac. U pogledu zakupa građevinskog zemljišta koji se odnosi na kat. parc. .. KO Voždovac, tužilac je stupio kao zakupac pored dotadašnjeg zakupca-Privrednog društva „Plenum“ DOO Beograd radi izgradnje poslovno komercijalnog objekta i regulisanja zakupnine i naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Nakon toga, kroz Aneks ugovora br. 24738/5154-1-II-3 od 21.07.2009. godine uz saglasnost tuženog izvršen je raskid ugovora o zakupu u odnosu na Privredno društvo „Plenum“ DOO Beograd i izvršeno je preuzimanje prava i obaveza od strane tužioca koje se odnose na građevinsku parcelu .. KO Voždovac, pri čemu je određen i preostali iznos naknade za uređenje javnog i ostalog građevinskog zemljišta, kao obaveza tužioca, u iznosu od 183.422.354,02 dinara, uz obavezu plaćanja u 11 kvartalnih rata po 16.674.759,46 dinara sa pripadajućom valorizacijom počev od 01.08.2009. godine. Nakon toga, parnične stranke su zaključile Aneksa br. 42716/5154-1-II-3 od 23.07.2009. godine kojim su izmenili dinamiku plaćanja preostalog duga na ime naknade za uređenje javnog i ostalog građevinskog zemljišta. Rešenjem privremenog organa Grada Beograda br. 463-1866/14- S-20 od 14.03.2014. godine data je saglasnost tuženom da raskine Ugovor br. 42716/5154-1-II-3 od 23.07.2009. godine i Aneks ugovora br. 46992/5154-1-II-3 od 13.08.2009. godine, zbog neplaćanja dospele zakupnine. Tuženi je u skladu sa prethodno navedenim rešenjem sačinio sporazum o raskidu Ugovora br. 24738/5154 od 30.04.2009. godine, Ugovora br. 42716/5154 od 23.07.2009. godine i Aneksa ugovora br. 46992/5154- 1-II-3 od 13.08.2009. godine i isti dostavio na potpis tužiocu. Tužilac nije potpisao ovakav sporazum. Zbog toga je tuženi sačinio dopis da se navedeni ugovori o zakupu i aneksi smatraju otkazanim i isti je poslao na adresu tužioca, ali koji takav dopis nije uredno primio. Dopisom iz maja 2015. godine tužilac se obratio tuženom sa zahtevom za povraćaj naknade za uređenje građevinskog zemljišta u kome je naveo da je po njegovim saznanjima tuženi raskinuo predmetne ugovore, ali da mu obaveštenje o raskidu ugovora nikada nije dostavljeno.

Pravnosnažnom delimičnim presudom i međupresudom Privrednog suda u Beogradu P 4130/2016 od 16.10.2018. godine, u stavu I izreke utvrđeno je da su raskinuti Ugovor o zakupu koji je zaključen dana 30.04.2009. godine između tužioca i tuženog, koji je kod tuženog zaveden pod br. 24738/5154-1-11-3, a kod tužioca pod br. 01/19, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod br. Ov 916/2009 od 30.04.2009. godine, Aneks I ugovora o zakupu koji je zaključen između tužioca i tuženog dana 21.07.2009. godine, koji je kod tuženog zaveden pod br. 42297/5154-1-11-3, a kod tužioca pod br. 02/19, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod br. Ov 1529/2009 od 23.07.2009. godine, Ugovor o regulisanju zakupnine i naknade za uređivanje zemljišta koji je zaključen između tužioca i tuženog dana 23.07.2009. godine, koji je kod tuženog zaveden pod br. 42716/5154-1-11-3, a kod tužioca pod br. 03-09, overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod br. Ov 1527/2009 od 23.07.2009. godine i Aneks I ugovora o regulisanju zakupnine i naknade za uređivanje zemljišta koji je zaključen između tužioca i tuženog dana 13.08.2009. godine, koji je kod tuženog zaveden pod br. 46992/5154-1-II-3, a kod tužioca pod br. 04-09. Stavom II izreke, utvrđeno je postojanje osnova tužbenog zahteva na ime povraćaja naknade za uređenje građevinskog zemljišta i zakupnine.

Odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva za isplatu uplaćenih novčanih sredstava na ime zakupnine i naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta, prvostepeni sud isti odbija sa argumentacijom da tužilac nije dokazao da je ispunjavao svoje obaveze plaćanja zakupnine prema dinamici koja je predviđena zaključenim ugovorima, da do 08.08.2014. godine postoje dospele a neizmirene obaveze na ime zakupnine tužioca u iznosu od 2.089.620,43 dinara, da se tužilac nije obraćao tuženom sa bilo kakvim primedbama koje se odnose na ulazak u posed ili neuređivanja građevinskog zemljišta, niti je ukazivao na nedostatke predmeta zakupa, te da je mogao pristupiti realizaciji predmetnog objekta bez izgrađene komunalne infrastrukture, odnosno da je mogao da koristi zemljište u skladu sa zaključenim ugovorima, ali da ne bi mogao da dobije upotrebnu dozvolu. Zato smatra da tužilac nije dokazao da su ugovori raskinuti krivicom tuženog. Imajući u vidu da su ugovori sa aneksima proizvodili pravno dejstvo do 05.08.2016. godine zaključuje da tužilac neosnovano potražuje povraćaj naknade za uređenje građevinskog zemljišta i zakupnine dospele do tog dana.

Drugostepeni sud potvrđuje prvostepenu odluku u delu u kome je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev za iznos od 1.036.028,08 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i u delu kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne utužene iznose počev od dana uplate do 04.08.2016. godine. U preostalom delu je stanovišta da tužilac osnovano potražuje iznos od 20.139.571,11 dinara na ime povraćaja naknade za građevinsko zemljište i iznos od 8.368.217,38 dinara na ime zakupnine, čija je visina utvrđena veštačenjem, sa kamatom 05.08.2016. godine, kao danom raskida ugovora. Prema iznetoj argumentaciji ovog suda, stepen krivice kod raskida ugovora može biti od uticaja kod odgovornosti za štetu, što nije predmet spora. Pravo tužioca na povraćaj uplaćenih novčanih iznosa proizlazi iz pravila o posledicama raskida ugovora iz odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Smatra da za osnovanost zahteva nije od uticaja činjenica da tužilac nije platio celokupan ugovoreni iznos, posebno imajući u vidu da tuženi nije obezbedio uslove za otpočinjanje sa radovima. Obrazlaže da je predmetni ugovor o zakupu po svojoj pravnoj prirodi specifičan, u smislu da je njegov cilj davanje u zakup zemljišta radi izgradnje, pa se njegova svrha postiže izgradnjom radi koje se, pored zakupa, plaća i naknada za uređenje zemljišta. Na ovaj ugovor ne primenjuju se odredbe o zakupu iz Zakona o obligacionim odnosima jer je uređen posebnim propisom - Zakonom o planiranju i izgradnji. Tužiocu je predmetno zemljište dato u zakup do privođenja planiranoj nameni, saglasnoo odredbi čl. 76. Zakona o planiranju i izgradnji. Kako se svrha ugovora, raskidom istog, nije ostvarila nesavesnošću obe strane, tuženi nema pravo da zadrži primljeno. novčane iznose koje je primio po osnovu zakupnine i naknade za uređenje zemljišta.

Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da je pravnosnažnom međupresudom i delimičnom presudom utvrđeno da tužilac nije dokazao da je ispunio svoju ugovornu obavezu plaćanja zakupnine prema dinamici predviđenoj ugovorima niti da obaveza tuženog da izgradi objekte komunalne infrastrukture utiče na preuzete obaveze tužioca u vezi sa početkom izgradnje, niti je dokazao da je tuženi bilo kakvom radnjom sprečio tužioca da započne izgradnju poslovno-komercijalnog objekta. Tužilac je bio u posedu zemljišta, a ugovori su proizvodili pravno dejstvo do 05.08.2016. godine, pa bi zahtev bio osnovan samo za period nakon toga. Ugovorima je predviđen i depozit koji je plaćen i koji se u slučaju raskida ugovornog odnosa ne vraća.

Vrhovni sud ne prihvata revizijske navode tuženog. U konkretnom slučaju, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu po osnovu Ugovora od 30.04.2009. godine i 23.07.2009. godine, sa pripadajućim aneksima, koji su zaključeni u skladu sa članom 81. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 43/03, 34/16 i 39/09 – odluka US). U ovoj vrsti zakupodavnog odnosa i zakupac i zakupodavac preuzimaju određene ugovorne obaveze, a iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da nijedna ugovorna strana iste nije u potpunosti izvršavala kako bi se ostvarila svrha ugovora. Pravnosnažnom presudom utvrđeno je da su predmetni ugovori raskinuti danom podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, odnosno 05.06.2008. godine. Suprotno revizijskim navodima, pravilno drugostepeni sud zaključuje da razlog raskida ugovora leži u nesavesnosti odnosno neispunjenju obaveza obe ugovorne strane, odnosno da tuženi ne može naplaćivati zakupninu i naknadu za uređenje građevinskog zemljišta po pravnom odnosu koji ni delimično nije ostvario svoju svrhu predviđenu ugovorom. Stoga je svaka strana dužna da vrati ono što je primila po zaključenom ugovoru. Revizijom se neosnovano ukazuje na obaveze koje tužilac nije izvršio, jer bez obzira na te činjenice, nijedna ugovorna strana ne može da zadrži sredstva kao protivnaknadu za neizvršeni deo ugovora. Sledom iznetog, tužilac osnovano potražuje naknadu plaćenu na ime uređenja građevinskog zemljišta i zakupnine zato što je otpao pravni osnov po kome je izvršeno njihovo plaćanje, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Ostvarivanje posledica raskida tužiocu pripada i prema članu 132. Zakona o obligacionim odnosima. Uticaj i stepen krivice kod raskida ugovora, kako je to već prethodno navedeno, može biti od uticaja samo kod odgovornosti tužioca za štetu.

Revizijski navodi nisu relevantni ni u delu u kome se ukazuje na postojanje depozita po zaključenim ugovorima sa aneksima, o čemu se revizijski sud već izjasnio u svojoj odluci Prev 21/2020 od 29.10.2020. godine.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je pravnosnažnom odlukom odlučeno da tužilac nema pravo na povraćaj uplaćenog do dana raskida. Pravnosnažnošću je zahvaćena izreka presude a presudom na koju se ukazuje (delimična i međuspresuda) odlučeno je da postoji osnov za vraćanje i naknade i zakupnine.

Sledom navedenog, Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković