U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi i BB zaključili su brak tokom 2018. godine u kojem su rođena njihova zajednička maloletna deca. Sa njima u porodičnom domaćinstvu živeo je i BB stariji sin iz prvog braka.

Dana 14.08.2023. godine, BB prijavila je svog tadašnjeg supruga, ovde tuženog, za nasilje u porodici. Tvrdila je da se ono odigralo 10.06.2023. godine kada je napustila porodičnu kuću zbog pretnji tuženog da će je ubiti i zato što ju je udario. Od tog događaja, BB tuženog nije videla sve do 13.08.2023. godine kada je tuženi preuzimao decu, pri čemu joj isti ni tada 13.08.2023. godine kada su se videli, kao ni od spornog događaja, nije upućivao pretnje. Tuženi je izneo svoju verziju događaja prema kojoj je između njih kritičnom prilikom izbila verbalna rasprava ali da on nikada nije bio nasilan prema BB. U vreme kada je prijavila nasilje, u toku je bila brakorazvodna parnica. Povodom ovog događaja, tuženom je izrečena hitna mera zabrane da kontaktira žrtvu nasilja u trajanju od 48 časova, koja je produžena na period od 30 dana odlukom suda.

Prema izveštaju organa starateljstva od 13.12.2023. godine, tuženi je poštovao izrečene mere. Njihova zajednica nije nastavljena, ali je roditeljska komunikacija uspostavljena. Deca su prešla kod oca, pohađaju vrtić koji se nalazi u ... a sa majkom ostvaruju kontakt. S obzirom na sve navedeno, organ starateljstva je procenio da pošto BB verbalizuje izvestan strah od supruga, da postoji izvestan stepen rizika od ponovne prijave nasilja. Prema izveštaju istog organa od 09.07.2024. godine, tuženi, kome su deca poverena na vršenje roditeljskog prava i koji adekvatno brine o deci, ne spori kontakte sa majkom i poštuje sudsko rešenje o modelu viđenja. Takođe, navedeno je da pokazuje adekvatan stepen saradnje sa institucijama, te kako nisu evidentirane nove prijave, mišljenje je organa starateljstva da aktuelno nije svrsishodno izricanje mere zaštite od nasilja u porodici.

Tokom postupka, saslušana je kao svedok BB, koja je u svom iskazu od 11.07.2024. godine, navela da su se promenile okolnosti u odnosu na vreme kada je prvobitno saslušana u ovom postupku. Njen odnos sa tuženim sada je veoma korektan, viđanja sa decom odvijaju se bez problema, i tuženi joj izlazi u susret tako što preuzima i vraća decu, iako je odlukom suda ona u obavezi da to čini. Kada se vidi sa tuženim, ona ne oseća bilo kakav strah i nema između njih bilo kakvog konflikta.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi različito ocenjuju svrsishodnost izricanja mere zaštite od nasilja u porodici.

Tako, po stavu prvostepenog suda izricanje mere nije svrsishodno, jer organ starateljstva u svom prvobitnom izveštaju nije predložio izricanje mere bez obzira što je BB verbalizovala izvestan strah od tuženog, a to nije učinio ni u svom kasnijem izveštaju od 09.07.2024. godine kao ni naknadno, ovo posebno ako se ima u vidu da BB od tuženog ne oseća bilo kakav strah, da sa istim dobro sarađuje i funkcioniše na roditeljskom planu.

S druge strane, po oceni drugostepenog suda, mera zaštite je svrsishodna, imajući u vidu da je nadležni policijski službenik procenio da rizik od nasilja u porodici postoji, zbog čega je tuženom izrečena hitna mera, koja je odlukom suda i produžena, sve ovo imajući u vidu da je supruga tuženog doživela strah kritičnom prilikom. Pri tome, nalazi organa starateljstva za sud nisu obavezujući, pošto konačnu odluku o svrsishodnosti određivanja mera zaštite donosi sud. S obzirom da je ocenio da je tuženi izvršio nasilje u smislu odredbe člana 197. stav 1. i stav 2. tačka 6. Porodičnog zakona, drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i odredio meru zaštite od nasilja u vidu zabrane tuženom da dalje uznemirava žrtvu nasilja saglasno odredbi člana 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona i odredio trajanje mere od godinu dana.

Međutim, odluku o određivanju mere zaštite od nasilja u porodici drugostepeni sud doneo je pogrešnom primenom materijalnog prava o čemu Vrhovni sud saglasno odredbi člana 408. ZPP, vodi računa po službenoj dužnosti i zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime, prema odredbi člana 197. stav 1. Porodičnog zakona, nasilje u porodici u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, i ono se može vršiti, između ostalog, i vređanjem, odnosno drugim drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem, prema odredbi člana 197. stav 2. tačka 6. Porodičnog zakona.

Iako je tačno da se članovi porodice u međusobnoj komunikciji moraju uzdržavati od svakog drskog, bezobzirnog i zlonamernog ponašanja, ne predstavlja svako odstupanje od uobičajenog načina komuniciranja, nasilje u porodici, već samo ono koje ugrožava duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Sudska zaštita u ovom postupku nema za cilj izricanje vaspitnih mera kako bi se korigovalo društveno neprihvatljivo ponašanje jednog člana porodice, već da se drugom članu porodice pruži zaštita ukoliko je ponašanje ovog prvog koje je odstupilo od standarda normalnog ponašanja i komuniciranja, proizvelo posledicu u vidu ugrožavanja duševnog zdravlja odnosno spokojstva tog lica do stepena koji bi se mogao kvalifikovati kao nasilje u porodici.

Drugostepeni sud kvalifikuje ponašanje tuženog od 10.06.2023. godine kao vređanje, odnosno drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Međutim, propustio je da utvrdi u kojoj meri je narušeno duševno zdravlje i spokojstvo bivše supruge tuženog BB zbog događaja od 10.06.2023. godine. Pri tom, iako sudovi nisu vezani stručnim mišljenjem organa starateljstva, kako to nalazi drugostepeni sud, mora ga imati u vidu jer je reč o organu sa javnim ovlašćenjima u obavljanju poslova zaštite porodice. Iz stručnih mišljenja datih tokom postupka, međutim, ne proizlazi ocena o postojanju rizika od nasilja. U prvom izveštaju od 13.12.2023. godine, navedeno je da postoji izvestan rizik od ponovne prijave nasilja, što se mora sagledati s obzirom na činjenicu da je u tom momentu u toku bio brakorazvodni spor u kojem se pored razvoda braka odlučivalo i o vršenju roditeljskog prava nad njihovom zajedničkom maloletnom decom, ali ne i da postoji rizik od nasilja. Pri tom, ni mišljenje same žrtve o tome da li postoji opasnost od nasilja i u kom stepenu, nije bez značaja jer je upravo žrtva ta kojoj se zaštita pruža, tako da njena subjektivna procena, zasnovna na iskustvu, mora uticati na procenu da li je zaštita potrebna u zavisnosti od stepena ugroženosti u konkretnom slučaju.

Zbog toga je drugostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje kako bi razjasnio sve navedene bitne činjenice vodeći računa i o tome da je sama bivša supruga tuženog BB u svom poslednjem iskazu navela da od tuženog ne oseća bilo kakav strah, da su njihovi odnosi korektni, da dobro sarađuju i funkcionišu na roditeljskom planu.

Iz navedenih razloga na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković