Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Vrhovni sud preinači nižestepene presude i usvoji tužbeni zahtev. U odgovoru na reviziju, tuženi su osporili revizijske navode tužioca, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju su tražili i opredelili.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revident ukazuje na bitnu povredu odredaba člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za izjavljivanje revizije, budući da se revizija u smislu člana 407. stav 1. tačka 2) ZPP može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom jedino iz člana 374. stav 2. tač. 6), 8), 10) i 11) navedenog zakona. U delu kojim revident pobija utvrđeno činjenično stanje, navodi revidenta ne predstavljaju dozvoljeni razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP, budući da je u prvostepena presuda potvrđena, a navedena odredba u stavu drugom propisuje da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravno lice koje je upisano kod Agencije za privredne registre od 20.05.2005. godine, a pretežna delatnost tužioca je proizvodnja predmeta od plastike za građevinarstvo. Tužilac je proizvodio i prodavao proizvode privrednom društvu Dutch Environment Corporation BV Holandija i kada je došlo do poremećaja u poslovnoj saradnji, Dutch Environment Corporation BV je osnovalo privredno društvo u Srbiji. Prema rešenju APR BD 28768/2019 od 20.03.2019. godine, u Registar privrednih subjekata je upisano „Dec International“ d.o.o. Novi Banovci, čija je pretežna delatnost proizvodnja rashladne i ventilacione opreme, a kao direktor je upisan AA. Tuženi AA je bio u radnom odnosu kod tužioca po osnovu Ugovora o radu od 01.09.2015. godine (kojim je stavljen van snage Ugovor o radu od 01.05.2012. godine), na radnom mestu operativni direktor i nije bio upisan u registar privrednih subjekata kao zakonski zakonski zastupnik tužioca. Dana 22.11.2018. godine, tužilac i tuženi AA su zaključili Sporazum o prestanku radnog odnosa AA sa danom 31.12.2018. godine. Od aprila 2019. godine, tuženi AA je zaposlen kod tuženog „Dec International“ d.o.o.. Između AA i „Dutch Environment Corporation BV“ Holandija je bio zaključen Ugovor o radu, u kom je konstatovano da je AA zaposlen kod navedenog poslodavca od 01.05.2009. godine na poziciji menadžera lanca snabdevanja i da se na njegov zahtev broj radnih sati prilagođava na 20 sati nedeljno počev od 01.05.2012. godine. „Dutch Environment Corporation BV“ je upisan u Registar privredne komore Holandije od 10.10.2005. godine i isti je osnivač tuženog „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova. Po osnivanju, ukupno šesnaest radnika, koji su bili zaposleni kod tužioca i imali zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme, prešli su da rade kod tuženog „Dec International“ d.o.o.. Iz iskaza saslušanih svedoka, ne proizilazi da je tuženi iznosio netačne i zlonamerne vesti o tužiocu, ili da su poslovni partneri dovođeni u zabludu. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za informacione tehnologije, tužilac ima dva internet domena u upotrebi: tehnoexport.co.rs i tehnoexport.com. U periodu 16.07.2019. - 16.08.2019. godine, upućena je pošta na adresu BB @tehnoexport.co.rs i to od strane „Excellent Cargo“ d.o.o., ali na tu poštu nije bilo odgovora sa adrese primaoca. Nalog AA@decinternational.com nikako se nije mogao nalaziti na serveru tužioca, a nalogu BB@tehnoexport.co.rs moglo se pristupiti samo sa računara tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tuženi AA, nije bio zakonski zastupnik tužioca i nije imao posebne dužnosti, u smislu člana 61. Zakona o privrednim društvima, prema tužiocu. Kako je AA zakonski zastupnik „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova, postao nakon prestanka radnog odnosa kod tužioca (kod koga nije ni bio zakonski zastupnik), a nije dostavljen osnivački akt ili statut da je zabrana konkurencije proširena i nakon prestanka radnog odnosa kod tužioca, to prema stanovištu nižestepenih sudova nije osnovan tužbeni zahtev da se utvrdi povreda pravila o zabrani konkurencije od strane tuženog AA prema tužiocu u smislu člana 75. i 76. Zakona o privrednim društvima.

Takođe, prema nalaženju nižestepenih sudova, nije dokazano da je tuženi „Dec International“ d.o.o. učinio radnje nepoštene tržišne utakmice (nelojalne konkurencije). Tužilac je tražio da se utvrdi da je došlo do nepoštene tržišne utakmice (nelojalne konkurencije) prema tužiocu od strane tuženog „Dec International“ d.o.o. kao konkurentske firme, preuzimanjem radnika tužioca, preuzimanjem infrastrukture tužioca dovođenjem u zabludu dobavljača, korišćenjem „master fajla tužioca“ (koji sadrži podatke o poslovnim partnerima) i širenjem neistine o tužiocu u javnosti i poslovnim partnerima. Međutim, prema stanovištu nižestepenih sudova, tužilac nije dokazao da je širenjem neistina o njemu od strane tuženog i „vrbovanjem“ radnika, došlo do nepoštene tržišne utakmice, u smislu člana 50. 1. tač. 1. i 4. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 53 od 29. jula 2010, 10 od 30. januara 2013, 44 od 8. juna 2018 - dr. Zakon) odnosno člana 41. stav 1. tač. 1 i 4. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 52 od 22.07.2019. godine - stupio na snagu – 30.07.2019. godine). Iz iskaza svedoka ne proizilazi da su ucenjivani i „vrbovani“ od strane tuženog, već naprotiv, da je tužilac loše poslovao i da su iskoristili priliku i prešli kod tuženog „Dec International“ d.o.o. zbog boljih uslova i zarade, a ne zato što je tuženi širio neistine o tužiocu. U prilog navedenom, nižestepeni sudovi su obrazložili da odavanje poslovne tajne mora biti učinjeno u svrhu otežavanja položaja tužioca na tržištu, a „master fajl“ na koji se tužilac poziva, čak i da predstavlja poslovnu tajnu, nije korišćen da bi se položaj tužioca na tržištu otežao, već da bi se lica koja se nalaze u tom fajlu obavestila u kome periodu za vreme praznika tuženi neće raditi. Takođe, činjenica da su poslovni partneri tužioca slali mejlove na adrese bivših radnika tužioca, pri čemu se pošta ne odnosi na poslove sa tuženim, ne može se, prema stanovištu nižestepenih sudova, staviti na teret tuženom. Tužilac nije dokazao da je „master fajl“ korišćen u svrhu da se odaju neke poslovne tajne ili na neki drugi način šire laži ili neistine o tužiocu, a što bi uticalo na njegovo poslovanje. Nižestepeni sudovi su ukazali na to da nije zabranjeno da konkurentske firme imaju iste poslovne partnere, što su u konkretnom slučaju dobavljači i špediteri, pri čemu nije dokazano da su poslovni partneri bili uslovljeni prekidom poslovne saradnje sa tužiocem, kako bi sarađivali sa tuženim. Kako nije utvrđeno postojanje povrede o zabrani konkurencije iz člana 75. i 76. Zakona o privrednim društvima i nepoštene tržišne utakmice iz člana 50. 1. tač. 1. i 4. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 53 od 29. jula 2010, 10 od 30. januara 2013, 44 od 8. juna 2018 - dr. Zakon) odnosno člana 41. stav 1. tač. 1 i 4. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 52 od 22.07.2019. godine - stupio na snagu – 30.07.2019. godine), to prema stanovištu nižestepenih sudova, nije osnovan ni zahtev za naknadu štete. Stoga je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev u celosti.

Vrhovni sud nalazi da je izneto stanovište nižestepenih sudova pravilno i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Naime, da bi postojala povreda zabrane konkurencije u smislu člana 75. Zakona o privrednim društvima, potrebno je utvrditi dve činjenice: da li lice spada u krug lica propisanih članom 61. Zakona o privrednim društvima - koja imaju dužnost da poštuju zabranu konkurencije i da li je došlo do povrede odredbe člana 75. Zakona o privrednim društvima. U konkretnom slučaju, nijedan od ova dva uslova nije ispunjen. Tuženi AA je bio zaposlen kod tužioca na mestu operativnog direktora i nije bio upisan kao zakonski zastupnik tužioca, pa pravilno u tom smislu nižestepeni sudovi zaključuju da tužilac nije lice koje ima posebne dužnosti prema društvu (tužiocu) prema članu 61. Zakona o privrednim društvima. Operativni direktor nema posebne dužnosti prema društvu i nije direktor privrednog društva u smislu članova 61. i 221. Zakona o privrednim društvima. Stoga, AA nije bio zakonski zastupnik tužioca, niti je dostavljen bilo kakav dokaz koji ukazuje na to da je AA bilo zabranjeno zaposlenje na drugoj poziciji kod konkurenta nakon prestanka radnog odnosa sa tužiocem, te posledično nema ni uslova za dalje ispitivanje povrede klauzule o zabrani konkurencije nakon prestanka radnog odnosa sa tužiocem. Samim tim, tuženom AA, u smislu člana 75. Zakona o privrednim društvima, suprotno revizijskim navodima, nije trebalo odobrenje da zasnuje radni odnos kod drugog privrednog društva. Bez uticaja je navod revizije da je tuženi AA bio angažovan i kod tužioca i kod holandske firme Dutch Environment Corporation BV Holandija i da je u ugovoru sa holandskom firmom bilo zabranjeno tuženom AA da se angažuje u drugim firmama, bez posebne saglasnosti poslodavca. Ovaj bi navod eventualno bio od značaja za povredu zabrane konkurencije prema holandskoj firmi, a ne prema tužiocu. S obzirom na navedeno pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za utvrđenje povrede zabrane konkurencije iz člana 75. i 76. Zakona o privrednim društvima.

Dalje, za postojanje nelojalne konkurencije u smislu člana 50. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 53/2010... 8/2018 - dr. zakon), odnosno člana 41. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 52/2019 - stupio na snagu – 30.07.2019. godine), tužilac je morao da dokaže: da su tužilac i tuženi „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova konkurenti; da je tuženi „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova preduzeo neke od radnji iz člana 50., odnosno člana 41. napred navedenih Zakona o trgovini; da se ovim radnjama krše kodeksi poslovnog morala i dobri poslovni običaji i da su te radnje prouzrokovale ili mogle prouzrokovati štetu tužiocu.

Radnje nepoštene tržišne utakmice, propisane odredbom člana 50. stav 1. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 53 od 29. jula 2010, 10 od 30. januara 2013, 44 od 8. juna 2018 - dr. Zakon) jesu naročito: iznošenje neistinitih i uvredljivih tvrdnji o drugom trgovcu; iznošenje podataka o drugom trgovcu i njegovoj robi ili usluzi koji su usmereni na narušavanje ugleda i poslovanja tog trgovca; prodaja robe sa oznakama, podacima ili oblikom, kojim se opravdano stvara zabuna kod potrošača u pogledu izvora kvaliteta i drugih svojstava te robe; sticanje, korišćenje, odavanje poslovne tajne bez saglasnosti njenog imaoca radi otežavanja njegovog položaja na tržištu; obećanje odnosno davanje poklona veće vrednosti imovinske i druge pogodnosti drugim trgovcima kako bi se njihovom davaocu obezbedila prednost u odnosu na konkurente. Saglasno stavu 2. istog člana, nepoštena tržišna utakmica je zabranjena, a saglasno stavu 3. trgovac koji pretrpi štetu zbog radnje nepoštene utakmice ima pravo na naknadu te štete. Sadržinski gotovo istovetne odredbe sadrži i član 41. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 52 od 22.07.2019. godine), koji je stupio na snagu 30.07.2019. godine.

U vezi sa napred citiranim odredbama Zakona o trgovini, tokom postupka je utvrđeno da je prelazak zaposlenih tužioca kod tuženog „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova bio dobrovoljan i bezuslovan i da je predstavljao ličnu odluku svakog zaposlenog, koji je uglavnom isticao da je razlog prelaska - smanjen obim poslovanja i manja zarada kod tužioca u poređenju sa obimom poslovanja i zaradom kod tuženog „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova. Prema činjeničnom utvrđenju, radnici koje je zaposlio tužilac, primetili su da je obim posla značajno smanjen, a da sa radnicima koji su zaključili ugovore na određeno vreme nisu zaključeni novi ugovori o radu nakon isteka tog roka.

Pravilan je zaključak nižstepenih sudova da se angažovanje istog špeditera i dobavljača ne može smatrati činom nelojalne konkurencije. Takođe, nije tokom postupka utvrđeno da je tuženi „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova uslovljavao poslovnu saradnju sa tim subjektima prekidom poslovne saradnje sa tužiocem.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac nije tokom postupka dokazao da je korišćenjem „master fajla“ učinjena radnja nepoštene tržišne utakmice u vidu odavanja poslovne tajne bez saglasnosti njenog imaoca radi otežavanja njegovog položaja na tržištu, odnosno da je u fajlu, zaista, sadržan spisak poslovnih partnera, a koji bi predstavljao poslovnu tajnu tužioca i da je na taj način otežan položaj tužioca na tržištu. U vezi sa tim, nižestepeni sudovi su ukazali na to da nema dokaza da su bivši zaposleni slali e-mail-ove špediterima i dobavljačima sa svojih starih e-mail adresa (čime bi treća lica bila obmanuta), već da su e-mail- ove primali samo na svoje stare adrese koje su imali kod tužioca.

Nadalje, tokom postupka, a nasuprot navodima tužioca, nije utvrđeno da je tuženi „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova na bilo koji način davao trećim licima lažne i zlonamerne informacije o tužiocu.

Konačno, sloboda preduzetništva je pravo zagarantovano ustavom, pa činjenica da je tuženi „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova osnovan kao privredno društvo koje se bavi sličnom delatnošću kao i tužilac, nakon prestanka saradnje između „Dutch Environment Corporation BV“ Holandija i tužioca (i u relativnoj blizini sedišta tužioca) sama po sebi ne može predstavljati radnju nelojalne konkurencije.

U vezi sa navodom revidenta da je pogrešan zaključak suda da je AA bio zaposlen kod tužioca radi organizovanja proizvodnje uz pomoć iskustva koje je prethodno stekao u „Dec International“ d.o.o. Stara Pazova, Vrhovni sud ukazuje na to da navedeni zaključak ne može prejudicirati ishod u predmetu P 146/19, budući da sud u predmetu P 146/19, saglasno članu 8. Zakona o parničnom postupku, odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane.

S obzirom na to da nije utvrđeno postojanje povrede o zabrani konkurencije iz člana 75. i 76. Zakona o privrednim društvima i nepoštene tržišne utakmice iz člana 50. 1. tač. 1. i 4. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 53 od 29. jula 2010, 10 od 30. januara 2013, 44 od 8. juna 2018 - dr. Zakon) odnosno člana 41. stav 1. tač. 1 i 4. Zakona o trgovini („Službeni glasnik RS“, br. 52 od 22.07.2019. godine - stupio na snagu – 30.07.2019. godine), to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nema povrede napred navedenih zakonskih odredbi, te da nije osnovan samim tim ni zahtev za naknadu štete.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tužioca, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP u stavu drugom izreke ove presude odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice saglasno članu 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković