Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3634/22 od 17.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom izreke i odbačena tužba tužioca podneta protiv tuženog radi utvrđenja postojanje prava stvarne službenosti. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 81.273,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava, tužilac je pobijao u stavovima drugom i trećem izreke, a tuženi u stavu prvom izreke, sa predlogom da se o revizijama odluči na osnovu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u smislu člana 410. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da je revizija dozvoljena, jer je drugostepeni sud ukinuo presudu prvostepenog suda i odbacio tužbu, kada je odlučivao o žalbi tuženog protiv presude kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 02.06.2020. godine).

Ispitujući drugostepenu presudu u pobijanom delu stava drugog izreke u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik predmetne kat. parcele .., njiva treće klase, površine 11,44 ara, upisana u list nepokretnosti .. KO ... . Tuženi je izgradio dalekovod na trasi TS Niš 2 - TS Leskovac 2, čiji elktrični provodnici prelaze iznad parcele tužioca. Izgradnja dalekovoda je izvršena na osnovu odobrenja za gradnju Ministarstva za infrastrukturu od 07.04.2008. godine, dok mu je odobrenje za upotrebu izdalo Ministarstvo građevinarstva i infrastrukture dana 26.09.2012. godine. Veštačenjem preko veštaka geodetske struke, utvrđeno je da površina vazdušnog prostora iznad tužiočeve parcele koja je zauzeta izgradnjom dalekovoda iznosi 988 kvm u merama i granicama bliže označenim u izreci prvostepene presude. Veštačenjem preko veštaka poljoprivredne struke utvrđeno je da je tržišna vrednost tužiočeve parcele iznosi od 45 din/kvm, a usled izgradnje dalekovoda došlo do umanjenja tržišne vrednosti navedene površine od 988 kvm u visini od 30%, što iznosi 13.338,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravni interes da u sudskom postupku traži utvrđenje postojanja stvarne službenosti, da je usled postojanja službenosti došlo do umanjenja tržišne vrednosti njegove parcele, te da s toga ima pravo na naknadu u iznosu utvrđenom nalazom veštaka shodno članovima 49. stav 1., 51. i 53. stavovi 1. i 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ocenivši kao neosnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja tužioca jer se rok zastarelosti ima računati počev od datuma kada je doneto rešenje kojim je dozvoljena upotreba dalekovoda, pozivajući se na član 158. Zakona o planiranju i izgradnji. U konkretnom slučaju, tuženi je dozvolu za izgradnju predmetnih dalekovoda i visokonaponskih električnih provodnika primio 15.10.2012. godine odnosno dozvolu koja je izdata 26.09.2012. godine i da tog trenutka dalekovod nije bio pušten u funkciju.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tužiocu kao vlasniku poslužnog dobra pripada pravilno utvrđena odgovarajuća naknada za stvarnu službenost na teret tuženog kao vlasnika povlasnog dobra shodno članu 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da je prigovor zastarelosti pravilno ocenjen. Međutim, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca u delu za utvrđenje službenosti primenom člana 194. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje, jer to pravo pripada samo vlasniku povlasnog dobra, po odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je učinio bitnu povredu postupka iz člana 74. stav 1. u vezi člana 194. ZPP, što je uticalo na zakonitost odluke.

Stranačka legitimacija u parnici predstavlja materijalno-pravni odnos stranke prema predmetu spora, odnosno prema pravu radi čije zaštite je parnica pokrenuta. Stoga su u parnici stvarno legitimisani kao učesnici subjekti materijalno-pravnog odnosa iz koga je parnica nastala. To znači da je tužilac aktivno legitimisan kada iz materijalno-pravnog odnosa iz koga je nastao spor proizlazi njegovo pravo da zahteva utvrđenje nekog prava, izvršenje činidbe ili trpljenje, a tuženi je pasivno legitimisan kada iz istog odnosa proizlazi njegova obaveza da trpi ili izvrši ono što tužilac ima pravo zahtevati. Pravni interes za vođenje parnice i aktivna legitimacija su različite kategorije, pa je posledica nepostojanja pravnog interesa odbačaj tužbe, dok nedostatak aktivne ili pasivne legitimacije podrazumeva meritorno odlučivanje, odnosno odbijanje zahteva. Pravni interes kod tužbe za utvrđenje ocenjuje se sa stanovišta primene materijalnog i procesnog prava. Odredbom člana 194. stav 2. ZPP propisani su uslovi za podnošenje tužbe za utvrđenje. Tužilac može podneti tužbu za utvrđenje ako ima pravni interes za pružanje ovog vida pravne zaštite. Pravni interes je procesna pretpostavka o kojoj sud vodi računa po službenoj dužnosti i po prigovoru stranaka do zaključenja glavne rasprave i bitno je da postoji u trenutku donošenja odluke o osnovanosti tužbenog zahteva.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ne radi se o ustanovljavanju prava stvarne službenosti iz člana 56. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, već o utvrđenju da je već zasnovana zakonska službenost postavljanja dalekovoda, koji se prostire iznad parcele tužilaca, a tužilac traži utvrđenje tog tereta navodeći da ima pravni interes koji se ogleda u njegovom pravu da traži odgovarajuću naknadu, u pravu da zna u kom delu mu je ograničeno pravo svojine utvrđenjem službenosti, kao i radi upisivanja tog prava u katastar nepokretnosti radi ostvarivanja poreskih olakšica, što je drugostepeni sud propustio da oceni sa stanovišta postojanja pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe.

U ponovljenom postupku drugostepeni sud će imati u vidu navedene primedbe i doneti pravilnu odluku u ovom delu.

Iz svega iznetog odlučeno je kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, u vezi člana 420. stav 6. ZPP.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je odgovarajuća naknada povodom konstituisanja zakonske stvarne službenosti prolaskom kabla električne energije vazdušnim putem iznad katastarske parcele u vlasništvu tužioca na osnovu odredbe člana 53. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Odluke nižestepenih sudova o obavezi tuženog da tužiocima isplati naknadu i ocena prigovora zastarelosti potraživanja u skladu je sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 23.01.2017. godine. Delom revizijskih navoda se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP. Pored toga, bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se posredno revizijom ukazuje ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog. Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari radi utvrđenja prava službenosti i naknade podneta je 23.12.2020. godine. Podneskom od 20.05.2022. godine tužilac je preinačio tužbu i kao vrednost predmeta spora označio 13.338,00 dinara.

Prema članu 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković