Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, pozivom na odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Tužilac ukazuje na suprotnu praksu sudova, izraženu u odlukama o odgovornosti tuženih opština.

Tužena je podnela odgovor na reviziju tužioca.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS br. 72/2011 … 10/2023) određeno je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Odredbom stava 2. tog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ispitao razloge posebne revizije u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku i odlučio da dozvoli odlučivanje o reviziji, kao posebnoj, radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju odgovornosti za štetni događaj na javnoj površini.

Pravnosnažnom presudom donetom u drugom stepenu odlučeno je o tužbenom zahtevu da se tužena obaveže da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu nastalu zbog zadobijenih povreda ujedom zmije otrovnice, poskoka, u Svilajncu u ulici Ustaničkoj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioca je dana 19.08.2023. godine u 00,30 časova u Svilajncu, u ulici Ustaničkoj, na klupi, na trotoaru ispred zgrade u kojoj se nalazi market, dok je sedeo sa drugom, ujela zmija poskok za kažiprst leve ruke. Tužilac je od strane hitne službe poslat u UKC Kragujevac, gde je konstatovana činjenica o ujedu, sa opisom stanja i izveštajem o laboratorijskom stanju pacijenta. Tužilac je slučaj prijavio nadležnoj Policijskoj upravi Svilajnac.

Prema razlozima pobijane presude, šteta po tužioca nije nastala kao posledica preduzete radnje tužene, ili nepreduzimanja radnje koju je tužena trebalo da preduzme. Tužena nije odgovorna za nastanak predmetne štete, jer zaštitu od zmije otrovnice, poskoka, ne pružaju organi opštine. Drugostepeni sud je prihvatio za pravilnu odluku prvostepenog suda, koji je odluku o odbijanju tužbenog zahteva zasnovao na primeni Zakona o komunalnim delatnostima, koji u članu 2. propisuje za komunalnu delatnost zoohigijene, Zakona o dobrobiti životinja koji u članu 5. tačka 19. definiše pojam izgubljene i napuštetne životinje i na zaključku da se ne radi o izgubljenoj, odnosno napuštenoj životinji, već o gmizavcu koja je pod zaštitom Republike Srbije, prema odredbama Zakona o zaštiti prirode, i da je za naknadu te konkretne štete legitimisana Republika Srbija.

Vrhovni sud nalazi da je odluka o tužbenom zahtevu zasnovana pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje bitno za odluku ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju zmija otrovnica – poskok, ujela je tužioca na trotoaru, u ulici u Svilajncu. Prema odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi, člana 20, opština uređuje i obezbeđuje obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti, stara se o izgradnji, rekonstrukciji, održavanju ali i o korišćenju ulica i drugih javnih objekata od opštinskog značaja, i obavlja i druge poslove od lokalnog značaja određene zakonom kao što je oblast zoohigijene, kao i poslove od neposrednog interesa za građane, u skladu sa Ustavom, zakonom i statutom. Zakonom o zaštiti prirode propisano je da Republika Srbija, koju nižestepeni sudovi smatraju odgovornom za nastanak predmetne štete, ne odgovara za štetu koju prouzrokuju divlje vrste, osim u slučajevima određenim ovim zakonom i drugim propisima (član 64.). Prema odredbi člana 65. tog zakona, oštećeno lice ima pravo na nadoknadu štete u visini stvarne štete koju su nanele strogo zaštićene divlje vrste i ako je preduzeo propisane radnje i aktivnosti (stav 1.), pri čemu je oštećeno lice dužno da Ministarstvu, odnosno nadležnom organu autonomne pokrajine odnosno upravljaču zaštićenog područja prijavi nastanak štetnog događaja (stav 2.) iz čega proizilazi zaključak da Republika Srbija može odgovarati za štetu koju su nanele strogo zaštićene divlje vrste. Poskok nije strogo zaštićena divlja vrsta, prema odredbama Pravilnika o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva („Sl. glasnik RS“ br. 5/2010, 47/2011, 32/2016, 98/2016), već zaštićena divlja vrsta ( Prilog II). Stoga, nema mesta zaključku da je propisana odgovornost Republike Srbije za nastalu štetu, na način koji bi mogao isključiti osnove odgovornosti tužene.

Prema odredbama Zakona o komunalnim delatnostima, člana 2, komunalne delatnosti su delatnosti pružanja komunalnih usluga od značaja za ostvarenje životnih potreba fizičkih i pravnih lica kod kojih je jedinica lokalne samouprave dužna da stvori uslove za obezbeđenje odgovarajućeg kvaliteta, obima, dostupnosti i kontinuiteta, kao i nadzor nad njihovim vršenjem, i one su delatnosti od opšteg interesa, a među njima je i delatnost zoohigijene, ali i održavanje ulica u naseljima, koje podrazumeva izvođenje radova kojima se čuva i unapređuje upotrebna vrednost ulica, puteva, trgova, platoa i sl. (član 3. stav 1 tačka 10.).

Vrhovni sud zaključuje da u navedenim odredbama zakona stoji osnov moguće odgovornosti opštine, kao jedinice lokalne samouprave za naknadu štete pričinjene ujedom zmije otrovnice na javnoj površini, ulici, odnosno trotoaru, u objektivnoj odgovornosti opštine za štetu nastalu u vezi sa nepreduzimanjem radova kojima se obezbeđuje njihova upotreba. Takvo stanovište izraženo je i u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev 19/2019 od 21.05.2020. godine, u razlozima da je za štetu koju stanovnicima naseljenih mesta, najčešće ugrizom ili ujedom pričine tzv. „nevlasničke“ životinje iz prirode, odgovorna jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji dogodio štetni događaj, pod uslovom da se desio na javnoj površini, i da je osnov odgovornosti u propuštanju lokalne samouprave da se preko nadležnih javnih službi i preduzeća preduzmu adekvatne i potrebne mere kako bi se sprečilo nastupanje štete na javnim površinama. Pod takvim radnjama, ovaj sud razume odgovarajuće mere za čuvanje javnih površina i rasterivanje opasnih životinjskih vrsta, koje mogu biti i propisane odlukama jedinice lokalne samouprave, po odredbi člana 4. Zakona o komunalnim delatnostima.

Kako je izostala pravilna primena materijalnog prava u zaključivanju o osnovu odgovornosti tužene za nastalu štetu, na koju je napred ukazano, izostalo je i raspravljanje činjenica od značaja za postojanje, obim i intenzitet eventualnih trpljenja nematerijalne štete od strane tužioca, čiju naknadu potražuje tužbenim zahtevom.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković