U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, protiv tuženog „Sloga“ AD za poljoprivrednu proizvodnju, Kać, čiji je punomoćnik Miodrag Rakić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 161/24 od 31.01.2024. godine, u sednici održanoj 06.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 161/24 od 31.01.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 388/2022 od 02.10.2023. godine, stavovima prvim i drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tuženi je obavezan da tužiocu na ime duga, po osnovu bespravnog korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini za agroekonomsku 2019/2020 i 2020/2021 godinu, isplati 522.371,89 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, sa kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope ECB na glavne operacije uvećane za osam procentnih poena, počev od podnošenja tužbe 29.07.2022. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 296.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 161/24 od 31.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem od 14.10.2022. godine upisan kao vlasnik parcela upisanih u LN br. 33 KO Novi Sad 3. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2549/2019 od 02.09.2021. godine, preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2385/17 od 27.02.2019. godine, tako što je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 146/2013 od 30.11.2015. godine (tužba podneta 26.03.2009. godine), u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev ovde tužioca i određeno brisanje prava korišćenja upisano u LN br. 33 KO Novi Sad 3 u korist ovde tuženog, te je utvrđeno pravo javne svojine tužioca na parcelama (od rednog broja 1 do 799) upisanim u navedeni list nepokretnosti.

Utvrđeno je da je u postupku inspekcijskog nadzora (koji je za svrhu imao kontrolu načina korišćenja zemljišta u državnoj svojini na parcelama upisanim u LN br. 33 KO Novi Sad III), poljoprivredna inspekcija pri Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, sačinila zapisnik od 09.11.2021. godine i utvrdila da je u proizvodnoj 2019/2020. i 2020/2021. godini, tuženi koristio navedene parcele tužioca, kao i da su se sve parcele koristile bez potpisanog ugovora o zakupu. Navedeno ministarstvo uputilo je tuženom predlog vansudskog poravnanja 31.03.2022. godine, u kojem je navedeno da je prema zapisniku o inspekcijskom nadzoru od 09.11.2021. godine tuženi bez pravnog osnova obrađivao poljoprivredno zemljište u državnoj svojini u ukupnoj površini od 224,5457 ha na parcelama upisanim u LN br. 33 KO Novi Sad III, te da prema zaključcima Komisije za sprovođenje postupka davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini na teritoriji Grada Novog Sada, visina naknade za predmetno zemljište: za agroekonomsku 2019/2020. godinu iznosi 1.032,93 evra/ha (zaključak od 14.01.2021. godine), a za agroekonomsku 2020/2021 iznosi 1.293,42 evra/ha (zaključak od 02.12.2021. godine), kao i da visina naknade za bespravno korišćenje ovog poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini koje je predmet ovog poravnanja, za navedene agroekonomske godine iznosi ukupno 522.371,89 evra. Tuženi nije potpisao predlog poravnanja.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 94. stav 1, u smislu odredbi članova 60, 61, 64a Zakona o poljoprivrednom zemljištu, primenom odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa odredbom člana 62. stav 5. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, zaključili da je tužbeni zahtev osnovan.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. 

Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Sl. glasnik RS“, br. 62/06... 95/18), koji se u konkretnom ima primeniti (lex specialis), određeno je da se ovim zakonom uređuje planiranje, zaštita, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i druga pitanja od značaja za zaštitu, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta kao dobra od opšteg interesa. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. istog zakona definisan je pojam poljoprivrednog zemljišta, kao zemljišta koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju (njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstici i močvare) i zemljište koje se može privesti nameni za poljoprivrednu proizvodnju, a odredbom člana 3. propisano je da se poljoprivredno zemljište koje je u skladu sa posebnim zakonom određeno kao građevinsko zemljište, do privođenja planiranoj nameni, koristi za poljoprivrednu proizvodnju.

Odredbom člana 62. stav 5. navedenog zakona propisano je da ako pravno odnosno fizičko lice koristi poljoprivredno zemljište u državnoj svojini bez pravnog osnova, odnosno suprotno odredbama ovog zakona, dužno je da za korišćenje tog zemljišta plati trostruki iznos najviše prosečne postignute cene po hektaru na teritoriji okruga na kojoj se nalazi poljoprivredno zemljište koje se koristi bez pravnog osnova. Ako lice ne izvrši obavezu plaćanja, jedinica lokalne samouprave dužna je da skine usev na osnovu akta svog nadležnog organa.

Stupanjem na snagu navedenog Zakona o poljoprivrednom zemljištu (27.07.2006. godine) prestao je da važi Zakon o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, br. 49/92... 101/2005) i pojedine odredbe Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, od kog momenta više nije bilo osnova za korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini bez plaćanja naknade. Stoga je, po oceni Vrhovnog suda, pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi, s obzirom da su navedene činjenice bile javno dostupne svima, bio upoznat o budućem načinu korišćenja predmetnog zemljišta, faktički korišćenog kao poljoprivredno, koje je u državnoj svojini i to isključivo kroz regulisanje međusobnih odnosa sa Republikom Srbijom preko nadležnog ministarstva, a što je u konkretnom slučaju izostalo. Iz obrazloženja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 2549/2019 od 02.09.2021. godine kojom je potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 146/2013 od 30.11.2015. godine, kojom je utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnih parcela, proizilazi da tuženi pravo korišćenja nije stekao, bez Rev 12012/2024 4 obzira na upis tog prava koji je egzistirao u evidenciji nepokretnosti, budući da u toku postupka privatizacije tadašnje DP „Sloga“ nije moglo preneti pravo korišćenja na spornom zemljištu na kupca kapitala, ovde tuženog, bez saglasnosti ovde tužioca kao titulara prava svojine. Stoga je, po oceni Vrhovnog suda, pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u spornom periodu 2019/2020. i 2020/2021. godina bez pravnog osnova koristio predmetne parcele.

Neosnovan je navod revizije da je predmetno zemljište kategorizovano i upisano u katastar nepokretnosti kao ostalo građevinsko zemljište, pa ne postoji pravni osnov za primenu Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Naime, iako su parcele formalno određene kao građevinsko zemljište, tuženi ih je koristio kao poljoprivredno zemljište, koje je, imajući u vidu opredeljenu kulturu poljoprivredno zemljište (u smislu citiranih odredbi člana 2. stav 1. tačka 1. i člana 3. Zakona o poljoprivrednom zemljištu), odnosno do privođenja nameni se koristilo kao takvo. 

Neosnovani su navodi revidenta da je savestan držalac nepokretnosti u državnoj svojini, na kojoj je imao upisano pravo korišćenja u periodu za koji tužilac zahteva isplatu duga po osnovu bespravnog korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Naime, suprotno navodima revizije da su nižestepeni sudovi propustili da primene odredbu člana 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nema mesta primeni te odredbe, jer tuženi nije savestan držalac poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, budući da mu je to pravo prestalo na osnovu odredbe člana 94. Zakona o poljoprivrednom zemljištu (koji je stupio na snagu 26.07.2006. godine). Tuženi je postao nesavestan danom podnošenja tužbe za brisanje prava korišćenja 26.03.2009. godine (po kojoj tužbi je doneta presuda Višeg suda u Novom Sadu P 146/2013 od 30.11.2015. godine), a nije pružio dokaze o ispunjenju uslova iz člana 61. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ili nekom drugom pravnom osnovu državine. Stoga su neosnovani navodi revizije da je tuženi mogao postati nesavestan tek u momentu kada mu je dostavljena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev 2549/2019 od 02.09.2021. godine.

Neosnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi nepravilno primenili odredbu člana 62. stav 5. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, jer su sudovi dosudili iznose množenjem trostrukog iznosa najviše postignute cene za hektar u referentnom okrugu sa površinom korišćenog poljoprivrednog zemljišta za 2019/2020 i 2020/2021 godinu, a nakon stupanja na snagu odredbe člana 62. stav 5. Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

Imajući u vidu napred navedene razloge, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković