Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3754/22 od 06.07.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačke 1.- 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme u organizacionoj jedinici Zavoda za proizvodnju infuzionih rastvora i rastvora za hemodijalizu u Leposaviću, tužilja na poslovima ..., a tužilac na poslovima ... . Tuženi je na osnovu odluke 682 od 06.08.2012. godine dao u zakup organizacionu jedinicu u Leposaviću, preduzećima „Unilek“ d.o.o. i „Mediafarm“ d.o.o., a tužioci su počev od 01.09.2012. godine do 01.09.2017. godine upućeni privremeno na rad kod poslodavca „Mediafarm“ d.o.o iz Leposavića sa kojim su zaključili ugovore o radu na određeno vreme za obavljanje poslova sekundarne proizvodnje, sa punim radnim vremenom i ugovorenom isplatom minimalne zarade za standardni učinak. U matičnu ustanovu, tužioci su vraćeni počev od 01.09.2014. godine na osnovu odluke direktora tuženog, zbog nemogućnosti organizacije procesa rada i neizvršenja ugovornih obaveza od strane „Mediafarm“ d.o.o. Leposavić, iz kojih razloga je tuženi prethodno raskinuo ugovor o zakupu zaključen sa „Unilek“ d.o.o. i „Mediafarm“ d.o.o. zaključno sa 24.08.2015. godine.

Vlada RS je donela Zaključak 05 br. 112-10601/2015 od 02.10.2015. godine, kojim je dala saglasnost da zdravstvene ustanove iz Uredbe o planu mreže zdravstvenih ustanova sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, u cilju rešavanja višegodišnjih problema u pogledu kadrovske obezbeđenosti i racionalizacije zaposlenih u tim zdravstvenim ustanovama, u roku od 30 dana od donošenja zaključka, utvrde broj zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Tuženi je doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja viška zaposlenih, Odluku o uvođenju ekonomskih i organizacionih promena sa spiskom zaposlenih za čijim je radom prestala potreba (koja će usloviti izmenu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova odnosno smanjenje broja zaposlenih u Zavodu za javno zdravlje Priština – Kosovska Mitrovica), Program rešavanja viška zaposlenih za koji je pribavljeno mišljenje reprezentativnog sindikata kod poslodavca i Nacionalne službe za zapošljavanje i Odluku o zatvaranju poslovnog prostora organizacione jedinice u Leposaviću, po kojima je za svih 11 zaposlenih u organizacionoj jedinici Zavoda za proizvodnju infuzionih rastvora i rastvora za hemodijalizu u Leposaviću prestala potreba za radom, zbog zatvaranja poslovnog prostora organizacione jedinice. Rešenjima tuženog od 28.12.2015. godine tužiocima je otkazan ugovor o radu primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, uz prethodnu isplatu otpremnine. U obrazloženju rešenja o otkazu navodi se da je potreba za radom tužilaca prestala usled ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca i da im se obavljanje drugih poslova odnosno osposobljavanje za rad na drugim poslovima ne može obezbediti.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužioci traže poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, uz tvrdnju da su doneta bez primene kriterijuma o vrednovanju zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, kao i isplatu naknadu štete zbog neisplaćene zarade za period za period od 01.04.2013. godine do 31.12.2014. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili zahteve tužilaca za poništaj rešenja o otkazu i vraćanje na rad, uz osnovan zaključak da je donošenju osporenih rešenja prethodio zakonito sprovedeni postupak utvrđivanja broja zaposlenih za čijim radom je prestala potreba primenom člana 153. – 160. Zakona o radu.

Naime, članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Članovima 153-160. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, propisana je sadržina programa i postupak njegovog donošenja, kao i obaveza poslodavca na isplatu otpremnine. Članom 191. istog Zakona propisano je, između ostaloga, da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad.

U konkretnom slučaju, i po oceni Vrhovnog suda, donošenju osporenih rešenja kojima je otkazan ugovor o radu tužilaca primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, prethodio je zakonito sprovedeni postupak rešavanja viška zaposlenih primenom člana 153. – 160. Zakona o radu. Ovo s toga jer je tuženi doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja viška zaposlenih, Odluku o uvođenju ekonomskih i organizacionih promena sa spiskom zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, Program rešavanja viška zaposlenih za koji je pribavljeno mišljenje reprezentativnog sindikata kod poslodavca i Nacionalne službe za zapošljavanje i Odluku o zatvaranju poslovnog prostora organizacione jedinice u Leposaviću, koja je imala ukupno 11 zaposlenih, prema kojim aktima tuženog je utvrđeno da je prestala potreba za radom svih 11 zaposlenih u organizacionoj jedinici u Leposaviću, koja je u okviru sprovedenih organizacionih promena ugašena zbog prestanka rada, među kojima su i tužioci, pa je za donošenje osporenih rešenja bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Primena unapred određenih kriterujuma nije bila potrebna, jer se ne radi o smanjenju broja izvršilaca na određenim poslovima, već o prestanku potrebe za radom svih zaposlenih u organizacionoj jedinci tuženog koja je prestala sa radom, među kojima su i tužioci (a čija su imena i prezimena pojedinačno utvrđena Odlukom tuženog o uvođenju ekonomskih i organizacionih promena).

Suprotno ukazivanju revizije, Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, koji je važio u spornom periodu nije od uticaja na zakonitost sprovedenog postupka koji je prethodio donošenju osporenih rešenja, jer isti Zakon ne reguliše prestanak radnog odnosa pojedinačno zaposlenog, već fiskalna ograničenja u pogledu planiranja i ograničavanja ukupnog broja zaposlenih kod korisnika javnih sredstava i može biti primenjen samo kao osnov za donošenje odluke o racionalizaciji broja zaposlenih u javnom sektoru. Na prestanak rada pojedinačno zaposlenih u tom slučaju primenjuje se Zakon o radu koji reguliše način, postupak i pravne posledice otkaza ugovora u radu, kao i prava zaposlenog i obaveze poslodavca u tom postupku. S tim u vezi potrebno je imati u vidu da je u konkretnom slučaju tuženi sproveo postupak utvrđivanja broja zaposlenih za čijim radom je prestala potreba (među kojima su i tužioci), na osnovu Zaključak Vlade od 02.10.2015. godine, koji je donet u cilju sprovođenje racionalizacije zaposlenih u zdravstvenim ustanovama koje su javni sektor, te time donet saglasno Zakonu o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koji je važio u tom periodu, iako se na njega izričito ne poziva. To dalje znači da je navedeni postupak koji je prethodio donošenju osporenih rešenja ne samo zakonito sproveden primenom člana 153. – 160. Zakona o radu, već i da je na taj način izvršeno smanjenje broja zaposlenih kod tuženog u skladu sa propisanim kadrovskim ograničenjima u javnom sektoru koji su važili u tom periodu.

Pravilno su odbijeni i zahtevi tužilaca za naknadu štete primenom člana 104. i 105. Zakona o radu u vezi člana 231. ZPP, jer tužioci nisu dokazali da su u spornom periodu od 01.04.2013. godine do 31.12.2014. godine faktički izvršavali radne zadatke po nalogu poslodavca i ostvarivali efektivne sate rada.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković