Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3032/23 od 18.04.2024. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 196/2019 od 19.01.2023. godine. U stavu drugom izreke, odbijena je žalba i potvrđeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu P 196/2019 od 25.07.2023. godine kojim je ispravljena prvostepena presuda. U stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. U stavu četvrtom izreke, odbijen je zahtev tuženog VV za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da Vrhovni sud preinači nižestepene presude i usvoji tužbeni zahtev, te preinači rešenje od 25.07.2023. godine tako što će usvojiti zahtev za donošenje dopunske presude. Iz sadržine revizije proizilazi da tužilac pobija drugostepenu presudu u stavu prvom, drugom i trećem izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta pogrešnom ocenom dokaza, odnosno da je zahvaćena bitnom povredom odredbe člana 374. stav 1. a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izršenom od strane prvostepenog suda koji je i sprovodio dokazni postupak. Stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke. Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Privredno društvo DOO „DIP Commerce“ Veternik, obavljalo je stolarske radove za tuženog DOO „Gardi“ Novi Sad, koji je bio investitor gradnje više stambenih objekata. Direktor DOO „DIP Commerce“ Veternik je bio GG, a direktor DOO „Gardi“ je bio DD. Izvršeni stolarski radovi plaćani su kompenzacijom odnosno prenosom stanova u vlasništvo DOO „DIP Commerce“-u, koji je te stanove prodavao posredstvom Agencije za promet nekretnina „Bombiks“ iz Novog Sada. Tuženi VV je bio zainteresovan za kupovinu predmetnog stana u fazi njegove izgradnje. Na osnovu pisanog ovlašćenja investitora, ovde tuženog DOO „Gardi“, da može prodati trosoban stan broj .., H2, površine 84,88 m² u stambeno - poslovnom objektu ... broj .. i uz pravnu pomoć advokata Maričić Vladimira, koji je radio za Agenciju za promet nekretnina „Bombiks“, prodavac „DIP Commerce“ d.o.o. zaključio je, 05.08.2008. godine, Ugovor o prodaji trosobnog stana broj .., H2, površine 84,88 m² u stambeno - poslovnom objektu ... broj .. kupcu VV. U ugovoru je konstatovano da prodavac prodaje nepokretnost koja je njegovo vlasništvo - trosoban stan broj .., oznake H2, projektovane površine 84,38 m2, na drugom spratu višestambene zgrade broj .. u ul. ... u Novom Sadu, koji gradi DOO „Gardi“ Novi Sad, za kupoprodajnu cenu od 875,00 evra/m² neto korisne površine, a što ukupno iznosi 73.800,00 evra, s tim da će konačni obračun biti sačinjen po izradi projekta etažiranja. Takođe je konstatovano da je kupac na dan zaključenja ugovora isplatio prodavcu na ruke 53.800,00 evra, dok će preostali iznos od 20.000,00 evra biti izmiren tako što će 10.000,00 evra kupac isplatiti prodavcu nakon postavljanja krova na predmetnom objektu, a ostatak prilikom predaje stana koja je trebalo da usledi najkasnije do 01.03.2009. godine. Za slučaj propuštanja navedenog roka, prodavac se obavezao da kupcu naknadi štetu u visini prosečne zakupnine za stan istih karakteristika, a za period od isteka roka do predaje poseda stana. Konstatovano je i da prodavac svoje pravo vlasništva dokumentuje ovlašćenjem za prodaju predmetnog stana od DOO „Gardi“ Novi Sad od 01.02.2008. godine, s tim da će ugovor između prodavca i tog preduzeća biti zaključen i overen do isplate cene u celosti. Potpisi na ovom ugovoru nisu overeni a namera je bila da se overi ugovor kada se okonča izgradnja i isplati konačna utvrđena cena. Tuženi VV je isplatio prodavcu 63.000,00 evra, a razlika do punog iznosa kupoprodajne cene mu je priznata na ime penala zbog kašnjenja u izgradnji (300 evra mesečno počev od 01.03.2009. godine).

Tuženi DOO „Gardi“ i DOO „DIP Commerce“ su međusobni Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji zaključili 09.02.2011. godine, a potpise overili 21.04.2011. godine pred Osnovnom sudom u Novom Sadu. Zastupnik tuženog DOO „Gardi“ je izjavom sačinjenom 31.05.2012. godine potvrdio da je kupoprodajna cena od 84.650 evra izmirena u celosti putem kompenzacije, a izjavom od 26.06.2012. godine dozvolio da se DOO „DIP Commerce“ može nesmetano uknjižiti u zemljišnim i drugim javnim knjigama. I ova izjava sa clausula intabulandi je overena pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, 26.06.2012. godine.

Sa druge strane između „DIP Commerce“ d.o.o. Veternik i tuženog BB je u toku 2008. godine postojao dogovor da BB od ovog privrednog društva kupi dva manja stana u izgradnji, koje stanove je „DIP Commerce“ d.o.o. trebalo da dobije u kompenzaciju za vrednost radova izvedenih za Privredno društvo „Zoned“ kao investitora. Tuženi BB je isplatio cenu. Međutim, s obzirom da se gradnja nije završavala, tri godine kasnije, GG je predložio tuženom BB zaključenje kupoprodajnog ugovora za predmetni stan broj .. u zgradi u ul. ... (koja je u tom momentu bila završena), a kao garanciju da će ispuniti prethodno preuzetu obavezu u pogledu završetka i predaje dva manja stana. Tako je, dana 24.05.2011. godine, zaključen Ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti između „DIP Commerce“ d.o.o., kao prodavca i tuženog BB, kao kupca. Ovim ugovorom konstatovano je da prodavac prodaje kupcu trosoban stan br. .., koji se gradi u Novom Sadu u ul. ... br. .., za dogovorenu kupoprodajnu cenu od 66.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Potpisi ugovarača su overeni 24.05.2011. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. Tuženi BB nije isplatio kupoprodajnu cenu, a u posed stana ušao je u novembru 2011. godine, kada je izgradnja bila pri kraju, tako što je od portira zgrade uzeo ključeve od stana. Dana 30.12.2011. godine ovlašćeni predstavnik tuženog DOO „Gardi“ ĐĐ, predala je ključeve stana br. .. u ul. ... broj .., direktoru „DIP Commerce“ d.o.o., GG, koji je istom prilikom ove ključeve predao punomoćniku tuženog VV, EE, o čemu je sačinjen zapisnik a zatim je po nalogu VV, iz razloga što su se ključevi stana prethodno nalazili kod portira zgrade i bili pristupačni majstorima, promenjena brava na vratima stana. Istog dana i BB je promenio cilindar na bravi vrata stana i na taj način onemogućio tuženog VV da uđe u predmetni stan. Tuženi VV je dana 30.01.2012. godine, podneo tužbu protiv tuženog BB zbog smetanja državine pa je pravnosnažnim rešenjem P 4736/2013 od 24.04.2014. godine, Osnovni sud u Novom Sadu naložio tuženom BB da u roku od osam dana vrati u državinu predmetni trosoban stan. Prinudno izvršenje određeno je Rešenjem I 378/2015 od 07.07.2015. godine a izvršenje je sprovedeno zaključkom izvršitelja Živana Milinova II 43/2015 od 28.04.2015. godine, od kada je tuženi VV neprekidno u posedu.

Sa druge strane tužilac i tuženi BB su venčani kumovi a Ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti zaključili su 22.10.2013. godine za cenu od 55.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Potpisi ugovarača su overeni 30.10.2013. godine pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. Tužilac nije podneo zahtev za uknjižbu, već je 26.01.2017. godine podneo zahtev za zabeležbu postojanja spora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 20. stav 1., 66. stav 1. te 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i čl. 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zaključili da tužbeni zahtev nije osnovan. Ceneći valjanost svakog od navedena tri kupoprodajna ugovora - ugovora zaključenog između tuženog VV i DOO „DIP Commerce", zatim ugovora između tuženog DOO „DIP Commerce" i BB i konačno ugovora između BB i tužioca AA –nižestepeni sudovi zaključuju da BB nije ni imao nameru da zaključi ugovor o kupoprodaji već je on služio kao garancija da će „DIP Commerce“ DOO ispuniti svoju prethodno preuzetu obavezu na predaju druga dva stana koja je trebalo da dobije u kompenzaciju od investitora „Zoned“. Nije isplatio kupoprodajnu cenu, nije od strane navodnog prodavca uveden u posed niti je podneo zahtev za upis prava svojine. Stoga, zbog nepostojanja osnova za prenos prava svojine taj ugovor ne može da proizvodi pravno dejstvo i ništav je saglasno čl. 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nižestepeni sudovi dalje zaključuju da svaki dalji prenos prava vlasništva na spornom stanu povlači ništavost i potonjih zaključenih kupoprodajnih ugovora, pa samim tim i ugovora koji je tužilac zaključio sa tuženim BB. Posebno, nižestepeni sudovi su ocenili da je VV bio savestan sticalac, budući da ga je zakonski zastupnik „DIP Commerce“ DOO uveravao da ugovor zaključen sa BB ne proizvodi pravno dejstvo i da će biti raskinut, da je platio kupoprodajnu cenu – tri godine pre zaključenog docnijeg kupoprodajnog ugovora za razliku od BB i ovde tužioca i da je podneo zahtev za uknjižbu.

Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka pravilna iz sledećih razloga.

Zakon o obligacionim odnosima u čl. 66 regulište takozvane prividne ugovore. Fiktivan ugovor postoji onda kada su međusobno saglasne izjave volja strana ugovornica date da bi se stvorio privid zaključenog ugovora a bez namere da on zaista proizvede pravno dejstvo. Polazeći od činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostpeni a prihvatio drugostepeni sud, Vrhovni sud zaključuje da ugovor zaključen između DIP Commerce“ DOO kao navodno prodavca i BB kao navodno kupca jeste bio prividan, budući da volja stranaka nije bila prenos prava svojine već obezbeđenje obaveze tog pravnog lica za predaju dva manja stana koja su građena od strane trećeg lica, neparničara, kao investitora, i u kom postupku gradnje je kao jedan od podizvođača učestvovalo to društvo. Takav ugovor, saglasno odredbi iz st. 1 istog člana, nema nikakvog dejstva među stranama ugovornicama. Dakle ugovor o kupoprodaji zaključen 24.05.2011. godine nema dejstva među između DIP Commerce“ DOO i BB. Međutim, kako je BB stanom dalje raspolagao u korist ovde tužioca to sledeće sporno pravno pitanje jeste dejstvo prividnog ugovora na tužioca odnosno ugovor koji je on zaključio. Odgovor na isto daje odredba st. 3 istog čl. 66 koja određuje da prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu. To znači da treće lice koje se na takav ugovor oslonilo u dobroj veri, savesno se pouzdalo u isti, ne može snositi štetne posledice namere stranaka. Zaštita savesnog trećeg lica ne zavisi ni od toga da li je on nešto stekao sa ili bez naknade.

Iz utvrđenih činjenica da je tužilac svoj kupoprodajni ugovor zaključio 22.10.2013. godine, što znači nakog što je VV podneo zahtev za upis prava svojine (01.08.2012. godine), pri čemu sam nije podneo zahtev za upis, proizilazi njegova nesavesnost. U prilog istoj i njegova nedoslednost u datom iskazu, na koju je ukazao prvostepeni sud, kada je prikrivao činjenicu da je sa BB u kumovskim odnosima. Sledom navedenog, ugovor pravnog prethodnika tužioca je prividan i kao takav ne proizvodi dejstvo ugovora o prodaji nepokretnosti u smislu čl. 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je zaključen sa nevlasnikom, ta prividnost se može isticati tužiocu kao nesavesnom licu, što vodi zaključku i da je Ugovor o prodaji zaključen 22.10.2013. godine između tuženog BB i tužioca AA ništav.

Zato je pravilna odluka drugostepenog suda pa primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Revident pobija drutostepenu presudu i u stavu drugom izreke – kojim je potvrđeno rešenje Višeg suda u Novom Sadu P 196/19 od 25.07.2023. godine, a kojim je prvostepena presuda ispravljena presuda u pogledu JMBG tužioca, dok je predlog tužioca za donošenje dopunske presude odbijen. Imajući u vidu da se revizijom pobija deo drugostepene presude kojim se pravnosnažno potvrđuje rešenje, koje ne predstavlja rešenje protiv koga se revizija može izjaviti u smislu člana 420. ZPP, to revizija tužioca izjavljena protiv stava drugog izreke drugostepene presude, nije dozvoljena. Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP doneta je odluka kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković