Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….10/2023, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca delimično osnovana.

Prema činjeničnom stanju, po zaključenoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac je od 01.05.1997. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima terenski majstor- ..., vezni broj .., u Sektoru za održavanje vozila saobraćajnih pogona - grupe tehničke eksploatacije. Pobijanim rešenjem tuženog od 11.05.2015. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa aneksima. na osnovu člana 179. stav 2. tačka 1. i 2. Zakona o radu. Prema obrazloženju pobijanog rešenja tužiocu je stavljeno na teret da dana 09/10,01.2015. godine, u vremenu od 19h do 03h, po dolasku u Vojvođansku ulicu, u Surčinu, oko 00,40h, radi utvrđivanja kvara na autobusu „Ikarbus“ model IK 218 , reg. br. ..., garažni broj .., sa automatskim menjačem, i pored upozorenja vozača autobusa službeni broj .., BB da je levi pogonski točak zakošen, nije izvršio demontažu poluvratila levog pogonskog točka tj. nije odvio zavrtnje poluvratila pogonskog točka i izvukao poluvratilo, kada bi utvrdio fizičko stanje ležaja glavčine točka, koja može vizuelno da se uoči i kada bi ustanovio da je došlo do oštećenja ležaja glavčine točka, te da je zbog nepravilno utvrđenog kvara odobrio vuču autobusa, što je za posledicu imalo zakošenje kočnog diska točka, uklještenje između kočnih pločica, razvijanje velike temperature usled trenja, paljenja gume i nastanka materijalne štete - zapaljenje autobusa. Usled navedenog, tužiocu je pobijanim rešenjem stavljeno na teret da je učinio povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu, iz tačke 10. podtačka 3. ugovora o radu od 20.06.2002. godine, kao i iz člana 79. stav 1. alineja 4. Kolektivnog ugovora tuženog od 13.06.2013. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz navedenih odredbi Zakona o radu, Ugovora o radu i KU tuženog i ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema datim razlozima, odgovornost tužioca se ogleda u njegovom propustu da pravilno detektuje kvar autobusa, koji je kasnije izazvao zapaljenje guma i požar na autobusu, da je pregledom vozila tužilac utvrdio samo kvar na pogonskoj osovini (kardansko vratilo), zbog čega je naručio vuču autobusa, a da uopšte nije ustanovio stanje ležaja točka, iako mu je od strane vozača autobusa ukazano da je levi zadnji pogonski točak zakošen. Navedeni propust tužioca je po oceni prvostepenog suda u direktnoj uzročnoj vezi sa daljim oštećenjem ležaja točka tokom vuče autobusa i na kraju sa zapaljenjem autobusa do koga je došlo u garaži, zbog čega je tužilac kriv za učinjene povrede radne obaveze koje su mu pobijanim rešenjem stavljene na teret.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio i usvojio postavljeni tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad.

Članom 179. stav 2. tač. 1. i 5. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom odnosno ugovorom o radu.

Tačkom 10. podtačka 3. ugovora o radu od 20.06.2002. godine, propisano je da zaposlenom, pored slučajeva propisanih zakonom, može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to nesavesno, nekvalitetno ili neblagovremeno obavljanje poslova ili postupanje protivno odredbama Zakona, opštim aktima preduzeća i drugim pravilima službe.

U vreme donošenja pobijanog rešenja kod tuženog je bio u primeni Kolektivni ugovor objavljen u Službenom listu Grada Beograda, broj 4/15 čijom odredbom člana 77. stav 1. tačka 1. alineja 14. je predviđeno da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to nemaran odnos prema sredstvima za rad, materijalu, radnoj okolini, odnosno nepostupanje sa pažnjom dobrog domaćina.

Krivica zaposlenog kod povrede radne obaveze je uslov za otkaz ugovora o radu. To je psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze, a teret dokazivanja da krivica u vreme učinjene povrede radne obaveze nije postojala, pada na zaposlenog.

U konkretnom slučaju, ocenom dokaza izvedenih pred drugostepenim sudom utvrđeno je da iz Izveštaja komisije tuženog od 19.01.2015. godine proizlazi da tačan uzrok kvara na predmetnom vozilu može da se utvrdi samo demontažom pogonskog mosta, rasklapanjem u remontnoj radionici i analizom preostalih delova, da ovaj potupak nije dozvoljen bez odobrenja vlasnika vozila (lizing) i nosioca kasko osiguranja, po uputstvu ovlašćenih službenh lica iz petog odeljenja UKP za Grad Beograd. Ocenom iskaza saslušanog svedoka VV, koji je bio član navedene komisije i koji je obavljao poslove kontrolora unutrašnje kontrole tuženog u Tehničkoj ekspoloataciji korporativne bezbednosti, utvrđeno je da je kritičnom prilikom bio mrak, da u takvim uslovima tužilac nije mogao na terenu da primeti nivo oštećenja vozila, tim pre što je sve zatvoreno i vizuelno se ne može odrediti precizno šta je kvar, te da tužilac u kritičnoj situaciji nije bio dužan da na licu mesta izvrši demontažu poluvratila levog pogonskog točka, a da u slučaju da je tužilac to i učinio tj. odvio zavrtnje, još uvek bi kočni disk točka ostao i sprečio ga da dođe do nagiba točka, što dalje znači da tužilac ne bi mogao da vidi kvar. Takođe, tužilac je od strane vozača koji je vozio šlep vozilo bio onemogućen da prati vozilo u tim vremenskim uslovima i zbog prekoračenja brzine kojom se kretalo šlep vozilo. Ocenom iskaza ostalih svedoka saslušanih u postuku - GG i BB utvrđeno je da se u konkretnom slučaju radilo o autobusu na kome su vozači prethodno preko instrument table upozoravani da postoji neki kvar, da su kvar prijavljivali, ali da im je od strane šefova rečeno da slobodno voze autobus, te da nakon toga vozač BB sporni autobus vozio celu smenu, da je pri kraju smene primetio dim na strani levog zadnjeg točka točka, zbog čega je zaustavio autobus i pozvao telefonom garažu, tražeći da mu pošalju majstora, da je po pozivu došao tužilac, pregledao autobus i rekao da je diferencijal „otišao“ zbog čega autobus mora da se vuče. Iz iskaza svedoka DD, vozača autobusa koji sa tužiocem te noći izašao na teren i iskaza svedoka ĐĐ, šefa održavanja kod tuženog, utvrđeno je da je tužilac, nakon što su sva trojica pregledali vozilo, konstatovao da vozilo nije ispravno, da treba da se vozi do garaže zbog čega je pozvao šlep službu.

Kod utvrđene činjenice da je na predmetnom autobusu postojao kvar na koji su vozači autobusa prethodno upozoravali svoje pretpostavljene, da im je uprkos tome rečeno da nesmetano voze autobus, te da ga je tako kritičnog dana vozio svedok BB, da tužilac kao terenski majstor koji je po pozivu vozača izašao na teren u datoj situaciji nije bio dužan da na terenu izvrši demontažu poluvratila levog pogonskog točka, a i da je to učinio tj. odvio zavrtanj još uvek bi kočni disk točka ostao na mestu i sprečavao da dođe do nagiba točka, što dalje znači da tužilac ne bi mogao da vidi kvar, pri čemu tuženi nije dokazao da je u vreme spornog događaja postojala naredba da se izvadi navedeni deo pre šlepovanja autobusa, kao i kod činjenice utvrđene iz iskaza svedoka EE da je tužilac jedan od dobrih majstora i da je mogao da donese pravu odluku u kritičnoj situaciji, i po oceni Vrhovnog suda tužilac je kritičnom prilikom postupio sa dužnom pažnjom, imajući u vidu opis poslova njegovog radnog mesta kao i proceduru tuženog u postupku vuče vozila, odnosno nije skrivljeno učinio povredu radne obaveze koja mu se pobijanim rešenjem stavlja na teret.

Stoga opisano ponašanje tužioca ne predstavlja skrivljenu povredu radnih obaveza utvrđenih zakonom i opštim aktima koje su tužiocu osporenim rešenjem stavljene na teret, pa je pravilno drugostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za otkaz ugovora o radu, što osporeno rešenje o otkazu čini nezakonitim, a zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad osnovanim.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava, pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavlja primedba na ocenu dokaza iz člana 8. ZPP. Odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i pravilnom primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 165. ZPP u vezi sa čl. 153. stav 1. i 154. istog zakona, shodno konačnom stranaka u sporu i pravilnom primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, kada je obavezan tuženi da po poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, vrati tužioca na radno mesto na kom je radio pre prestanka radnog odnosa.

Prema odredbama Zakona o radu, posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je reintegracija zaposlenog, pri čemu je raspoređivanje zaposlenih ostavljeno u isključivu nadležnost poslodavca da prema sopstvenoj proceni potreba radnog procesa zaposlenog rasporedi na radno mesto na kome će najbolje odgovarati tim potrebama. Stoga redovni sud opšte nadležnosti nema mogućnost da naloži poslodavcu da vrati zaposlenog na radno mesto odnosno na poslove i zadatke na kojima je radio pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, čak i u slučaju njegovog poništaja. Takav zahtev ne spada u nadležnost suda, koji jedino ima mogućnost da kao posledicu poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu naloži poslodavcu da zaposlenog vrati na rad i da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, a u cilju izvršenja odluke o vraćanju zaposlenog na rad.

Iz navedenih razloga, primenom člana 415. stav 2. ZPP pobijana presuda je u navedenom delu morala biti ukinuta i tužba odbačena kao nedozvoljena, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća– sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković