Vrhovni sud je stanovišta da razlozi na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanom delu drugostepene presude ne upućuju na potrebu odlučivanja o reviziji tužilaca kao izuzetno dozvoljenoj. Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, kao ni za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Kako se revizija po osnovu odredbe člana 404. ZPP ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud nije posebno cenio revizijske navode tužilaca kojima osporavaju utvrđene činjenice na temelju kojih je doneta drugostepena presuda u pobijanom delu.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužilaca u odnosu na stav prvi drugostepene presude, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilaca u tom delu nedozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmeta spora po tužbi tužilaca za naknadu nematerijalne štete iznosi 500.000,00 dinara (250.000 dinara po tužiocu). Tužba je podneta 12.03.2015. godine. Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, sledi da je revizija tužilaca u tom delu nedozvoljena.

Saglasno iznetom, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u preostalom delu, u odnosu na koji je revizija dozvoljena saglasno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, u granicama navoda revizije u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude u tom delu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je bila zaposlena u Ogranku privrednog društva „Ste-lux Company“ doo Meljak, čiji je osnivač i direktor do marta 2013. godine bila tužilja AA. Na rad je stupila 12.03.2011. godine, a na trudničkom bolovanju se nalazila u periodu od 04.11.2011. godine do 24.02.2012. godine, nakon čega se nalazila na porodiljskom bolovanju do 24.02.2013. godine. Tokom navedenog perioda nije primala naknadu zarade, niti su joj uplaćivani doprinosi. Tužena je prilikom zasnivanja radnog odnosa predala tužilji radnu knjižicu. Tužena se obraćala tužilji telefonskim putem, a dopisom od 26.06.2012. godine i direktoru privrednog društva, zahtevajući isplatu naknade zarade i regulisanje staža osiguranja i tražila je od tužilje da joj vrati radnu knjižicu. Nakon toga tuženoj je otkazan ugovor o radu, a radna knjižica joj nije vraćena. Zbog navedenog tužena se obraćala Fondu PIO, Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, zaštitniku građana, podnela krivične prijave i vodila radni spor. Pravnosnažnom presudom zbog propuštanja protiv Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 894/14 od 31.05.2016. godine poništeno je kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu tuženoj i naloženo je vraćanje tužene na rad, kao i obaveza isplate svih doprinosa, naknade za topli obrok, regres za godišnji odmor i naknade za prevoz. Navedeno privredno društvo je dana 19.03.2013. godine brisano iz APR-a, kada je tužilja ovo privredno društvo prodala GG. Tužena u periodu skoro pet godina nije mogla da zasnuje radni odnos jer nije posedovala radnu knjižicu, pri čemu je i onkološki bolesnik. U takvoj situaciji tužena je rešila da novinarki redakcije „Blic“ ispriča predmetni događaj i isti je objavljen u novinama pod naslovom „Tri godine bez posla jer joj gazda ne da knjižicu“. U tom intervjuu tužena je navela, između ostalog, da „bivši poslodavci AA i BB neće da mi vrate radnu knjižicu“, „Tužila sam ih sudu, a čula sam i da nisam jedina koja je to učinila“, „Tek sam kasnije čula da AA i BB stalno otvaraju firme, navodno su podstanari i niko ne može da im uđe u trag, da žive veoma bogato i luksuzno, što se može videti i po njihovim slikama na društvenim mrežama“. Navedeni tekst objavljen je u štampanom izdanju dnevnih novina „Blic“ i na internet portalu www.blic.rs, dana ..2015. godine.

Tužioci su podneli tužbu protiv tužene radi naknade nematerijalne štete koja je tužiocima pričinjena objavljivanjem navedenog teksta i povređeno njihovo dostojanstvo ličnosti, odnosno čast i ugled. Tužena je podnela protivtužbu koja je predmet odlučivanja po reviziji, radi naknade nematerijalne štete, zbog povrede prava ličnosti tužene.

Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tužene – protivtužilje, prvostepeni sud je odbio protivtužbeni zahtev u odnosu na oba tužioca. Prvostepeni sud je stanovišta da je tužena ostvarila svoja prava u radnom sporu, donošenjem presude kojom je poništen kao nezakonit otkaz njenog ugovora o radu i naloženo vraćanje na rad, uz obavezu privrednog društva da tuženoj plati sve doprinose i pripadajuće naknade. Prvostepeni sud nalazi da je tužena na taj način zaštitila svoje povređeno pravo iz radnog odnosa i da nema pravo da pored naknade materijalne štete traži i naknadu nematerijalne štete po tom osnovu.

Drugostepeni sud je stanovišta da je takva odluka prvostepenog suda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Drugostepeni sud nalazi da okolnosti konkretnog slučaja opravdavaju dosuđivanje naknade nematerijalne štete tuženoj jer je postupanjem tužilje povređeno pravo ličnosti tužene, odnosno dostojanstvo njene ličnosti kroz povredu prava na rad. U odnosu na tužioca, BB, potvrđeno je odbijanje tužbenog zahteva iz razloga što nije bio poslodavac tužene i u tom delu odluka nije predmet odlučivanja po reviziji. Odluku o osnovanosti protivtužbenog zahteva tužene-protivužilje u odnosu na tužilju- protivtuženu AA, drugostepeni sud je zasnovao na utvrđenoj činjenici da je tužilja AA odbila da tuženoj preda radnu knjižicu, usled čega je tužena bila onemogućena da se zaposli i ostvari pravo na rad, kao jedno od ljudskih prava garantovanih članom 60. Ustava RS. Drugostepeni sud je stanovišta da je, u vremenskom periodu u kome nije posedovala svoj lični dokument –radnu knjižicu, kod tužene-protivtužilje postojala zabrinutost za ličnu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice, pojačana napetost, neprijatan osećaj u odnosu na okolinu i neraspoloženje, što predstavlja osnov za dosuđivanje naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u tom delu i obavezao tužilju da tuženoj–protivtužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati iznos od 350.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja. Preinačena je i odluka o troškovima postupka i imenovana tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove postupka, kao i troškove drugostepenog postupka.      

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda u pobijanom delu doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

 U reviziji se u pretežnom delu polemiše o pravu tužilaca na naknadu nematerijalne štete od tužene i o tome da je njeno postupanje bilo tendenciozno i da su njeni navodi izneti u intervjuu imali lezionu sposobnost. Kako revizija tužilaca u tom delu nije dozvoljena, Vrhovni sud nije posebno cenio te revizijske navode. U delu odluke o protivtužbenom zahtevu, koji je drugostepeni sud usvojio u odnosu na tužilju AA, revidenti navode da je takva odluka zasnovana na pogrešnoj  pretpostavci da je tužilja AA zadržala radnu knjižicu tužene. Takav revizijski navod tužilaca je netačan. Drugostepena odluka nije zasnovana na pretpostavci da je tužilja zadržala radnu knjižicu tužene, već na utvrđenoj činjenici da je tužilja zadržala radnu knjižicu tužene-protivtužilje. Tu činjenicu tužilja ni u toku postupka nije osporila, niti je osporava u reviziji osim paušalnim navodima da je tužena „posedovala celokupnu dokumentaciju na osnovu koje je mogla da reguliše svoj status pred nadležnim fondovima“. Neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje da je tužena u spornom periodu ostvarivala pravo na zdravstvenu zaštitu preko supruga. To što je tužena uspela da ostvari zdravstvenu zaštitu preko supruga ne isključuje, niti umanjuje odgovornost tužilje za njeno postupanje, pri nespornoj činjenici da tuženoj nisu uplaćivani doprinosi i da joj je nezakonito otkazan ugovor o radu, te da joj nije vraćena radna knjižica. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da sve utvrđene činjenice u ovom postupku govore u prilog osnovanosti protivtužbenog zahteva tužene za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti i to dostojanstva ličnosti kroz povredu prava na rad. Tačan je revizijski navod da ne povlači svaki nezakonit otkaz ugovora o radu i pravo na naknadu nematerijalne štete. Pravo na ostvarivanje naknade nematerijalne štete po tom osnovu utvrđuje se u svakom konkretnom slučaju, u skladu sa odredbom čl. 200 ZOO. U tom smislu drugostepeni sud je pravilno cenio težinu celokupne situacije u kojoj se tužena-protitužilja našla, činjenicu da je bila na trudničkom, odnosno porodiljskom odsustvu, da je onkološki bolesnik, te da je zbog postupanja tužilje bila prinuđena da se obraća brojnim institucijama, počev od PIO Fonda, pa do tužilaštva i vođenja radnog spora.  Kada se ima u vidu da je takva situacija tužene trajala godinama,  stoje  opravdani razlozi da se tuženoj dosudi pravična naknada nematerijalne štete primenom odredbe člana 200. ZOO, kao svojevrsna satisfakcija za pretrpljene duševne bolove. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužilaca, ali je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu.

 Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Imajući u vidu da tužioci nisu uspeli u postupku po reviziji, odbijen je njihov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav revizije. Odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka za sastav odgovora na reviziju, imajući u vidu da taj trošak nije bio nužan u smislu odredbe člana 154. stav 1., u vezi odredbe člana 411. stav 2. ZPP.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

                                                                                         Predsednik veća - sudija

                                                                                 Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković