Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 5/25 od 11.07.2025. godine, usvajanjem žalbe javnog tužioca OJT u Mladenovcu, preinačena je prvostepena presuda, u delu odluke o krivičnoj sankciji, pa je okrivljeni AA, zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci, koja će se izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, s tim što je određeno da će sud, ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u Zavodu za izvršenje kazne zatvora.

Na osnovu odredbe člana 297. stav 5. Krivičnog zakonika u vezi sa članom 86. Krivičnog zakonika prema okrivljenom AA izrečena je mera bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom „B“ kategorije , u trajanju od 1 godine, računajući od dana pravnosnažnosti presude, s tim što se vreme provedeno u zatvoru odnosno na izdržavanju kazne u prostorijama u kojima stanuje, ne uračunava u vreme trajanja ove mere, dok je žalba branioca okrivljenog AA odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Marko Drašković, zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) ZKP i povrede odredbe člana 447. stav 2. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i ukine pravnosnažne presude i predmet vrati drugom veću nižestepenog suda ili da iste u celini ili delimično preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili mu izrekne blažu krivičnu sankciju – uslovnu osudu. Predložio je da bude obavešten o sednici veća.

Vrhovni sud je, na osnovu člana 486. stav 1. i 487. stav 1. ZKP održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti, pa je doneo odluku kao u izreci, nalazeći da je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, nedozvoljen.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle ograničeno je pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u pogledu razloga zbog kojih mogu podneti ovaj vanredni pravni lek i to taksativnim nabrajanjem povreda koje su učinjene u prvostepenom postupku i postupku pred apelacionim odnosno drugostepenim sudom i to zbog povreda odredaba člana 74., člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1) člana 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Pri tome, obaveza navođenja razloga za podnošenje zahteva zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), podrazumeva ne samo formalno označavanje o kojoj povredi zakona se radi, već i ukazivanje na to u čemu se ona sastoji.

Branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Navedenu povredu zakona branilac okrivljenog obrazlaže navodima da u konkretnom slučaju, a imajući u vidu opisanu situaciju i činjenice koje karakterišu predmetni događaj, ne može biti reči o kršenju saobraćajnog propisa iz člana 53. stav 1. ZOBS-a, kako to utvrđuje sud, jer ovom odredbom nije regulisano preticanje i obilaženje na autoputu. Prema stavu branioca, kretanje i preticanje vozila na autoputu regulisano je odredbom člana 104. stav 1. ZOBS-a, koja je jedino mogla biti primenjena na radnje koje je preduzeo okrivljeni kritičnom prilikom, i koja bi, da je bila primenjena, dovela do oslobađanja okrivljenog od optužbe, budući da ne sadrži izričitu zabranu preticanja desnom saobraćajnom trakom na autoputu.

Na opisani način, iako se branilac formalno poziva na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, isti iznosi sopstveno viđenje predmetnog događaja, a u vezi sa tim i sopstveno tumačenje odredbi ZOBS-a i na svojim činjeničnim zaključcima, drugačijim od onih utvrđenih pobijanom presudom zasniva i svoj stav da je, u konkretnom slučaju, došlo do pogrešne primene blanketne norme – člana 53. stav 1. ZOBS-a, na koji način, po stavu ovog suda, suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Povredu iste odredbe predstavljaju i navodi branioca kojima osporava da je kod okrivljenog postojala svest da svojim radnjama može ugroziti javni saobraćaj i dovesti u opasnost telo ljudi, budući da, prema stavu odbrane, okrivljeni u konkretnoj situaciji niji vršio nepropisno preticanje teretnog vozila, kao i navodi kojima, u vezi sa tim, polemiše sa značajem i doprinosom reflektujućeg trougla koji nije bio postavljen na propisnoj udaljenosti od oštećenih i kršenjem saobraćajnih propisa od strane drugih učesnika u nezgodi.

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti takođe ističe, da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP. Međutim, i ovu povredu, zbog koje je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno, branilac samo formalno ističe, jer ne ukazuje na koji način je odlukom o krivičnoj sankciji povređen zakon, već paušalno navodeći, da je sud okrivljenom izrekao kaznu u okviru nepostojećeg raspona, branilac svojim navodima, suštinski ukazuje na pogrešnu ocenu činjenica od kojih zavisi odluka o krivičnoj sankciji, obrazlažući da je kazna koja je izrečena okrivljenom suviše stroga i da nije pravilno odmerena, s obzirom da okolnost doprinosa oštećenih u nastanku saobraćajne nezgode, sud nije cenio pojedinačno i u vezi sa ostalim okolnostima iz člana 54. Krivičnog zakonika.

Ovi navodi, po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP.

Ostalim navodima zahteva, branilac osporava razloge pravnosnažnih presuda, interpretirajući njihove pojedine delove, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Pored ovoga kao razlog podnošenja zahteva branilac navodi povredu odredbe člana 447. stav 2. ZKP.

Kako, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede krivičnog zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca (član 439. tačka 2) i 3) ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP), povredu postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP, te kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu člana 447. stav 2. ZKP, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA, ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević s.r.                                                                                            Svetlana Tomić Jokić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković