Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Radoslave Mađarov i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Damir Perić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1631/24 od 12.09.2024. godine, u sednici održanoj 11.09.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1631/24 od 12.09.2024. godine i presuda Višeg suda u Novom Sadu P 559/2022 od 08.03.2024. godine, u stavovima drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke i predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1631/24 od 12.09.2024. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 559/22 od 08.03.2024. godine u pobijanom delu (stav 1, 2, 3, 4 i 6 izreke) kojom je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda; tužbeni zahtev delimično usvojen; utvrđeno da je tuženi povredio pravo tužioca na imovinu, u pogledu porodično - stambene zgrade broj 1, porodično-stambene zgrade broj 1 i 2 i pomoćne zgrade broj 3, koje su izgrađene na kat.parc. br. .. površine 344 m2, koja je upisana u list nepokretnosti broj .. KO Novi Sad; obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 33.034.330,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do isplate i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 648.494,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postpku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je sporna parcela površine 344 m2, gradsko građevinsko zemljište pod zgradom i drugim objektom, a da je kao nosilac prava svojine upisan tužilac sa udelom 1/1, svojina privatna. Tužilac je privatni držalac u 1/1 dela porodično-stambene zgrade broj 1 gabarita 52m2 objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, porodično-stambene zgrade broj 2, gabarita 35m2, objekat izgrađen bez odoborenja za gradnju, pomoćne zgrade broj 3 gabarita 13m2, objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju. Navedena parcela je planskim aktom tuženog u celosti planirana za površinu javne namene, delom za saobraćajnu površinu, a delom za trg-skver sa ozelenjenom površinom.

Tužilac održava kuću u kojoj živi, imao je nameru da dozida jedan deo, obratio se pre 15-20 godina tadašnjem ZIG-u i URBIS-u i dobio je informaciju da gradnja na njegovoj parceli nije moguća iz razloga planirane javne namene. Rečeno mu je da će dobiti naknadu od Grada za vrednost kuće i zemljišta. On nije u mogućnosti da raspolaže svojom imovinom već 20 godina, pre desetak godina su počeli radovi na izgradnji crkve koja je u skorije vreme i završena, a zbog kojih radova je tužilac ograničeno mogao da koristi dvorište kuće, dok je zbog novonastale promene u prostoru, izgradnjom crkve i višespratnica oko tužiočeve parcele, tužiocu onemogućeno uobičajeno korišćenje njegove imovine. Tužilac je imao i nameru da proda kuću, dao je oglas, dolazili su investitori, ali kada su proverili planska dokumenta niko nije bio zainteresovan za kupovinu.

Prema planu generalne regulacije prostora za mešovitu namenu između Bulevara Evrope, Bulevara Cara Lazara, Stražilovske ulice i Ulice Žarka Zrenjanina, Bulevara Mihajla Pupina, Jevrejske i Futoške ulice u Novom Sadu, kao i planu detaljne regulacije mešovitog stanovanja između Bulevara Cara Lazara i ulice Miše Dimitrijevića. Đorđa Servickog i Novoprojektovane ulice u Novom Sadu, parcela tužioca broj .. KO Novi Sad 2 se nalazi u zoni javne komunalne površine, a namena zemljišta je javno građevinsko zemljište – skver i dečije igralište i saobraćajnica. Na ovoj površini se ne dozvoljava izgradnja, osim za izgradnju hrama SPC. U postupku je utvrđena tržišna vrednost parcele, kao i da do današnjeg dana postupak eksproprijacije nije vođen, niti je tužiocu isplaćena bilo kakva naknada za predmetno zemljište.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužiocu dosudili tržišnu vrednost na ime naknade za oduzetu parcelu, zbog povrede prava na mirno uživanje imovine, primenom člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 42. u vezi sa članom 61. Zakona o eksproprijaciji. Naime, sudovi su smatrali da je donošenjem planske dokumentacije tuženi ograničio pravo svojine tužioca na ovoj parceli, da je to pravo ogranično u dugom vremenskom periodu (više od 20 godina), iako tužilac i dalje koristi i formalno je pravni vlasnik parcele i objekata na parceli. Zbog nesigurnosti tužioca u pogledu sudbine njegove imovine, što predstavlja prekomeran teret, tužiocu je povređeno pravo na imovinu i zbog toga je tuženi obavezan da tužiocu isplati naknadu tržišne vrednosti parcele.

Prema oceni Vrhovnog suda osnovno se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Prema članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi, da njome raspolaže u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari, u smislu člana 4. stav 1. istog Zakona.

Članom 58. Ustava RS se jamči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Prema članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Međutim, navedene odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina i kazni.

U konkretnom slučaju, tužilac nije lišen svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, pa donetim planskim aktom nije sprečen da predmetnu parcelu drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom u skladu sa prirodom i namenom stvari. Postojanje planskog akta, kojim je predviđeno da će na tužiočevom zemljištu biti izgrađeni objekti javne namene je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije sporno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava RS, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju izraženih u presudama Evropskog suda za ljudska prava, nesprovođenje planskih akata u dugom vremenskom periodu može povrediti prava vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na mirno uživanje i bez oduzimanja. Povreda prava na mirno uživanje imovine u takvoj situaciji proizlazi iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom u dugogodišnjem vremenskom periodu, što ima za posledicu nesigurnost vlasnika u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom, te on trpi prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva. Iz navedenog proizlazi da se tužiocu ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti nepokretnosti koja se dosuđuje vlasniku koji je lišen imovine, a što ovde nije slučaj, s obzirom da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog. U zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, procenjuje se da li je tužiocu, kao vlasniku, povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kom obimu i visini, a naročito imajući u vidu prirodu i namenu stvari, način na koji je nepokretnost korišćena do donošenja planskog akta, a na koji način nakon donošenja planskog akta i u kojoj meri je takav način korišćenja uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visina naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, treba da dokaže tužilac u skladu sa pravilima iz člana 231. stav 1. ZPP.

U postupku je utvrđeno da je tužilac ograničen u svom pravu mirnog uživanja imovine, ali nije u dovoljnoj meri cenjena činjenica da se tužilac i dalje nalazi u državini objekata i zemljišta na kome se ti objekti nalaze, a koji su planskim aktom predviđeni za javnu namenu, te u tom smislu koja naknada tužiocu pripada za ograničenje mirnog uživanja njegove imovine. To svakako ne može biti tržišna vrednost nepokretnosti, jer tužiocu te nepokretnosti nisu izuzete iz državine, već ih on i dalje koristi. Zbog toga su nižestepene presude ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, nakon čega će doneti novu odluku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Pedsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković