Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3407/22 od 30.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovog suda u Beogradu P1 5009/21 od 07.12.2021. godine u stavu prvom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu tužene broj ... od 23.12.2015. godine, kao nezakonito i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovog suda u Beogradu P1 5009/21 od 07.12.2021. godine u stavu drugom izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da isplati tužilji na ime naknade štete zbog izgubljene zarade za period od 01.01.2016. godine zaključno sa 29.02.2020. godine, ukupan iznos od 3.590.988,43 dinara i to pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, na način bliže određen u stavu drugom izreke, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovog suda u Beogradu P1 5009/21 od 07.12.2021. godine u stavu trećem izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da u korist tužilje uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje za period od 01.01.2016. godine zaključno sa 29.02.2020. godine, na osnovicu izgubljene zarade iz stava drugog izreke presude, po stopi važećoj na dan uplate u Fondu, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovog suda u Beogradu P1 5009/21 od 07.12.2021. godine i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 411.063,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 326.654,00 dinara. Stavom šestim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u ukupnom iznosu od 166.510,00 dinara. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tužene na poslovima samostalnog referenta za ... u Birou za ... Tužena je donela Program rešavanja viška zaposlenih 02.01 broj 11/3 od 22.12.2015. godine kojim je došlo do ukidanja i brisanja poslova samostalni savetnik za ..., sistematizovan u okviru Biroa za ... i kojim programom je za tehnološki višak proglasila 86 od 289 zaposlenih, među kojima i tužilju. Program rešavanja viška zaposlenih je objavljen dana 22.12.2015. godine, a rešenjem 01 br. .. od 23.12.2015. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njenim radom usled ekonomskih i organizacionih promena, a na osnovu Programa rešavanja viška zaposlenih od 21.12.2015. godine. Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta stručne službe tuženog broj 7/37 ukinut je i brisan posao koji je tužilja obavljala. Po stupanju na snagu izmena Pravilnika, poslodavac je 06.11.2015. godine doneo odluku o pokretanju postupka utvrđivanja viška zaposlenih broj 01-76/1, te je dana 26.11.2015. godine doneo predlog Programa rešavanja viška zaposlenih u cilju rešavanja radnopravnog statusa zaposlenih na poslovima koji su izmenama Pravilnika ukinuti i brisani, odnosno na kojima je smanjen broj izvršilaca. Predlog Programa je dostavljen na mišljenje reprezentativnim sindikatima kod poslodavca i Nacionalnoj službi za zapošljavanje i poslodavac je dana 22.12.2015. godine doneo konačan Program. Programom je tužilja utvrđena kao višak zaposlenih za čijim radom prestaje potreba usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu uz prethodnu isplatu otpremnine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan sa obrazloženjem da u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu 23.12.2015. godine, Program rešavanja viška zaposlenih od 22.12.2015. godine, kojim je utvrđeno da je tužilja tehnološki višak, nije stupio na pravnu snagu.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je na stanovištu da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, sa obrazloženjem da Program rešavanja viška zaposlenih nema značaj opšteg pravnog akta, jer se tim programom ne uređuju prava obaveze i odgovornosti zaposlenih, već predstavlja akt posebne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih, za čijim je radom prestala potreba. Ovaj pravni stav iskazan je i u praksi Ustavnog suda Republike Srbije. Odlučujuće u ovoj pravnoj stvari je da je izmenom akta o sistematizaciji od 26.10.2015. godine, koji je stupio na pravnu snagu, ukinuto radno mesto samostalni savetnik za ..., sistematizovan u okviru Biroa za ..., na kome je tužilja bila raspoređena, tako da su u vreme donošenja pobijanog rešenja bili ostvareni uslovi za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu.

Vrhovni sud smatra da je na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05....95/18), propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama člana 153- 160. Zakona o radu, regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Prema članu 153. Zakona o radu poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a članom 155. je propisano šta program treba da sadrži i ko su donosioci programa. Članom 154. istog Zakona propisana je obaveza poslodavca da pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih, a članom 156. propisana je obaveza sindikata da dostavi mišljenje, kao i obaveza republičke organizacije nadležne za zapošljavanje da dostavi predlog mera. Odredbama člana 158. i 159. ovog Zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom za čijim radom je prestala potreba isplati otpremninu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog u članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je radno mesto na kom je tužilja bila raspoređena ukinuto, a tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. U toj situaciji, kada je radno mesto ukinuto, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume propisane zakonom i kolektivnim ugovorom tuženog, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Kako je tužilji pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina, postupak otkaza po navedenom osnovu je sproveden u svemu u skladu sa zakonom.

Navodima revizije da tužilja nije obavljala poslove za koje je zaključen aneks ugovora o radu, nego neke druge poslove ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, donete na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, kod činjenice da pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nije revizijski razlog iz člana 407. stav 2. ZPP. Osim toga, predmet ove pravne stvari nije zakonitost aneksa ugovora o radu već zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu.

Revizijom je ukazano i da su postojali drugi poslovi na kojima je tužilja mogla biti raspoređena. Ovakvi navodi su po oceni Vrhovnog suda lišeni svakog osnova. Naime, prema osporenom rešenju tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Ove činjenice predviđene pravilima materijalnog prava od čijeg postojanja zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva, sud utvrđuje primenom raspravnog principa, uvedenog Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, kada je napušteno istražno načelo. Sledi zaključak da sud nije bio dužan da istražuje i utvrđuje izložene činjenice, osim u slučaju isticanja ovih činjenica i predlaganja dokaza, što je tužilja propustila da učini i da svoje navode dokaže.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Revizija tužilje je odbijena kao neosnovana, pa je odbijen i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju tuženog nisu nužni troškovi, pa je na osnovu člana 153. i 154. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković