U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Tatjane Ćurice članova veća, u parnici tužioca-protivtuženog AA, preduzetnika, Autoprevoznik i radnja za grube građevinske radove iz ..., čiji je punomoćnik Goran Cvetković, advokat iz ... i po protivtužbi tuženog-protivtužioca „Branko Moravac“ d.o.o. Požarevac, čiji je punomoćnik Slavko Makaji, advokat iz ..., radi isplate po tužbi i sticanja bez osnova po protivtužbi, vrednost predmeta spora po tužbi 2.460.000,00 dinara, vrednost predmeta spora po protivtužbi 10.298.706,05 dinara, odlučujući o revizijama tužioca-protivtuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 572/2023 od 10.09.2024.godine, u sednici veća održanoj 27.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

IPREINAČAVA SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 572/2023 od 10.09.2024. godine i PRESUĐUJE:

ODBIJA SE kao neosnovana, žalba tuženog-protivtužioca „Branko Moravac“ d.o.o. Požarevac i potvrđuje presuda Privrednog suda u Požarevcu P 350/2018 od 25.10.2019. godine ispravljena rešenjem Privrednog suda u Požarevcu P 350/2018 od 12.11.2019. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 90.000,00 u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog sud u Požarevcu P 350/2018 od 25.10.2019. godine ispravljenom rešenjem Privrednog suda u Požarevcu P 350/2018 od 12.11.2019. godine, u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da plati tužiocu iznos od 2.460.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od podnošenja tužbe 13.12.2016. godine do isplate. U stavu II izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tuženog da sud obaveže tužioca da plati tuženom iznos od 7.203.406,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.03.2016. godine do isplate, iznos od 2.439.251,01 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznose bliže opisane u izreci i za iznos od 656.048,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.03.2016. godine do isplate. U stavu III izreke obvezan je tuženi da isplati tužiocu troškove parničnog postupka u iznos od 1.001.300,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog Pž 572/2023 od 10.09.2024. godine, u stavu jedan preinačena je presuda Privrednog suda u Požarevcu P 350/2018 od 25.10.2019. godine, ispravljena rešenjem Privrednog suda u Požarevcu P 350/2018 od 12.11.2019. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog AA, preduzetnika, Autoprevoznik i radnja za grube građevinske radove iz ..., da se obaveže tuženi- protivtužilac da mu plati iznos od 2.460.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.12.2016. godine do isplate, a usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca pa je obavezan tužilac-protivtuženi da plati tuženom- protivtužiocu iznos od 7.203.406,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.03.2016. godine do isplate, kao iznos od 2.439.251,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 210.182,24 dinara od 20.04.2016. godine do isplate, na iznos od 207.771,00 dinara od 20.05.2016. godine do isplate, na iznos od 1.414.594,78 dinara od 20.06.2016. godine do isplate, na iznos od 202.217,43 dinara od 20.07.2016. godine do isplate, na iznos od 202.409,56 dinara od 20.08.2016. godine do isplate i na iznos od 202.076,00 dinara od 20.09.2016. godine do isplate, kao i iznos od 656.048,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.03.2016. godine do isplate.

U stavu dva, obavezan je tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.702.232,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio dvozoljenu i blagovremenu revizije preko punomoćnika, Vesne M. Golubović, advokata iz ... kao i preko punomoćnika, Gorana i Nebojše Cvetkovića, advokata iz ... i to zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da su revizije tužioca osnovane.

U postupku donošenja drugostepene odluke nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede na koje se tužilac poziva.

Iz stanja u spisima proizlazi, da je Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji tužioca-protivtuženog ukunio drugostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupka, odlučujući o žalbi tuženog- protivtužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude na osnovu člana 386. Zakona o parničnom postupku, Privredni apelacioni sud je otvorio raspravu nalazeći da je u prvostepenom postupku zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Na raspravi pred drugostepenim sudom ponovljeni su već izvedeni dokazi pred prvostepenim sudom. Tužilac i tuženi nisu imali novih dokaznih predloga, smatraju, da je činjenično stanje dovoljno raspravljeno i da je u pitanju primena materijalnog prava, pa je Privredni apelacioni sud ocenom izvedenih dokaza našao da je žalba tuženog osnovana.

Predmet tužbenog zahteva je isplata iznosa od 2.460.000,00 dinara na ime preostale neisplaćene cene za ustupanje predmeta lizinga iz Ugovora o finansijskom lizingu zaključenog sa Intesa leasing d.o.o. Beograd od 13.05.2017. godine.

Predmet protivtužbenog zahteva je isplata iznosa od 7.203.406,93 dinara na ime vraćanja cene koju je isplatio tužiocu po osnovu ustupanja mobilne drobilice, iznos od 2.439.251,01 dinara na ime isplaćenih lizing rata i iznos od 658.048,56 dinara na ime plaćenih manipulativnih troškova Intesa leasing d.o.o. Beograd.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim sudom, koje je drugostepeni sud prihvatio i posle održane rasprave, tužilac u svojstvu korisnika lizinga i Intesa leasing d.o.o. Beograd u svojstvu davaoca lizinga, zaključili su 13.05.2015. godine, Ugovor o finansijskom lizingu, čiji je predmet mobilna drobilica, marke Terex, tip Finlay i-1312, serijska oznaka FGD ... . U martu 2016. godine, u Grdelici, gde je tužilac izvodio radove na deonici Koridora 10, stranke su se sporazumele, da tužilac preda tuženom predmet lizinga, nakon čega će tužilac raskinuti, a tuženi zaključiti novi ugovor o finansijskom lizingu sa Intesa leasing d.o.o. i nastaviti da, u svojstvu korisnika lizinga, koristi mobilnu drobilicu i plaća preostale lizing rate davaocu lizinga. Zaključen je sporazum kojim je tuženi preuzeo obavezu da plati tužiocu iznos od 70.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, tako što će 50.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti platiti odmah, nakon što tužilac raskine, a tuženi zaključi Ugovor o finansijskom lizingu sa Intesa leasing, a preostalih 20.000,00 evra, takođe u dinarskoj protivvrednosti, kada tuženi preuzme predmet lizinga od tužioca. Parnične stranke sporazumele su se da drobilica ostane kod tužioca u državini i da će nastaviti da je koristi, kako bi samleo još 10.000 tona asfalta, a nakon toga da je preda tuženom u ispravnom stanju. Dana 18.03.2016. godine tužilac je raskinuo, a tuženi je zaključio ugovor o finansijskom lizingu sa Intesa leasing. Istog dana, tužilac i Intesa leasing su potpisali potvrdu o preuzimanju predmeta lizinga. Na osnovu računa koji mu je tužilac ispostavio dana 20.03.2016. godine, tuženi mu je shodno sporazumu, uplatio iznos od 7.203.406,93 dinara (što odgovara dinarskoj protivvrednosti iznosa od 50.000,00 evra uvećano za PDV). Nakon zaključenja Ugovora s davaocem lizinga, tuženi je, radi preuzimanja drobilice od tužioca, tražio dozvolu od nadležnog ministarstva za njen transport, ali je zahtev odbijen. Zbog toga tuženi nije preuzeo drobilicu koju je tužilac pripremio za predaju. Po završetku posla u Grdelici, tužilac je drobilicu prevezao u Jelašnicu, gde je nameravao i dalje da je koristi. O tome nije obavestio tuženog. Drobilica se u međuvremenu pokvarila i tužilac je platio njen popravku. Nakon toga, tužilac i tuženi su postigli dogovor da tužilac vrati tuženom uplaćena novčana sredstva, a da tuženi raskine ugovor o finansijskom lizingu, s tim da prethodno proveri kod Intesa leasing da li je moguće da tužilac ponovo bude korisnik lizinga. Kako se Intesa leasing sa tim nije saglasila, tužilac je obavestio tuženog da ne pristaje na predlog tuženog da mu vrati uplaćena novčana sredstva. U dopisu od 12.09.2016. godine tužilac je pozvao tuženog da preuzme drobilicu, obaveštavajući ga da ukoliko ne želi da je preuzme i da realizuje dogovor do kraja, da ako želi da raskine ugovor, da će se uplaćen iznos od 7.203.406,39 dinara smatrati kaparom i po tom osnovu će se i zadržati. Dana 27.10.2016. godine tuženi i Intesa leasing d.o.o. Beograd su sporazumno raskinuli ugovor o lizingu, nakon čega je dana 17.11.2016. godine Intesa leasing d.o.o. Beograd preuzela drobilicu od strane tužioca. Tužilac je tuženom ispostavio račun br. 35/2016 na iznos od 2.952.000,00 dinara, koji je tuženi osporio.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stao na stanovište da je u konkretnom slučaju između parničnih stranaka i Intesa leasing d.o.o. Beograd zaključen ugovor o ustupanju ugovora o finansijskom lizingu, po kome je tužilac ustupio svojstvo primaoca lizinga tuženom u smislu člana 145. Zakona o obligacionim odnosima. Kako iz izvedenih dokaza proizlazi da je postojala namera parničnih stranaka da se ugovor o finansijskom lizingu ponovo vrati tužiocu, a kako na taj dogovor Intesa leasing d.o.o. Beograd nije dala saglasnost, po stanovištu prvostepenog suda ugovor između parničnih stranaka nije raskinut, te tako postoji obveza tuženog da tužiocu isplati iznos od 2.460.000,00 dinara na ime preostale neisplaćene cene za ustupanje predmeta lizinga.

Odlučujući o protivtužbenom zahtevu tuženog, prvostepeni sud nalazi da je neosnovan zahtev za isplatu iznosa od 7.203.406,93 dinara na ime vraćanja cene koju je tuženi uplatio tužiocu, jer se tužilac nije neosnovano obogatio, s obzirom da između stranaka ugovor nije raskinut, jer nije dobijena saglasnost od strane Intesa leasing d.o.o. Beograd, bez obzira na volju ugovornih strana da se predmet lizinga vrati ovde tužiocu. U pogledu predaje predmeta lizinga, kao sporne činjenice među parničnim strankama, prvostepeni sud je izveo zaključak da tužilac nije odgovoran što tuženi nije preuzeo predmet lizinga, s obzirom da tužilac nije osporavao to pravo tuženom, te da je tuženi pao u docnju sa preuzimanjem drobilice. Iz istih razloga prvostepeni sud zaključuje da je neosnovan protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 2.439.251,01 dinar sa kamatom na ime isplaćenih lizing rata i iznos od 658.048,56 dinara na ime isplaćenih manipulativnih troškova Intesa leasing d.o.o. od strane tuženog, te da ne postoji pasivna legitimacija na strani tužioca u ovom delu protivtužbenog zahteva.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je izveo zaključak da je tužbeni zahtev osnovan, a protivtužbeni neosnovan.

Po stavu drugostepenog suda, netačan je zaključak prvostepenog suda da tužilac nije odgovoran što tuženi nije preuzeo drobilicu, te da mu tužilac to pravo nikad nije uskratio. Nalazi da činjenice da je tuženi bio u docnji s preuzimanjem drobilice, jer nije po dogovoru preuzeo drobilicu iz razloga što iz nadležnog ministarstva nije dobio dozvolu za njen transport, nisu od uticaja na neispunjenje obaveze od strane tužioca, s obzirom da tužilac nije isticao prigovor neispunjenja obaveze od strane tuženog iz člana 122. Zakona o obligacionim odnosima, da tuženi po pozivu tužioca nije preuzeo drobilicu, već se saglasio da je tuženi preuzme drugi dan. Zatim zaključuje da je tužilac prenosom predmeta lizinga u mesto koje nije bilo ugovoreno za preuzimanje bez obaveštavanja tuženog, onemogućio tuženog da preuzme predmet lizinga. Polazeći od činjenice da je između parničnih stranaka postojala namera da se ugovor o finansijskom lizingu ponovo vrati tužiocu, koji dogovor nije mogao da se realizuje, jer Intesa leasing d.o.o. Beograd nije dala saglasnost za zaključenje novog ugovora o ustupanju drobilice, pa kako je tuženi raskinuo ugovor sa Intesa leasing d.o.o. Beograd i predmet lizinga je ustupljen trećem licu, drugostepeni sud zaključuje da je ovakvim ponašanjem tuženi iskazao volju da raskine sporazum o ustupanju ugovora o finansijskom lizingu s tužiocem. Kod činjenice da je sporazum između parničnih stranaka raskinut i da je predmet lizinga preuzet od strane Intesa leasing d.o.o. Beograd, drugostepeni sud je stava da ne postoji obaveza na strani tuženog da isplati iznos od 2.460.000,00 dinara na ime preostale neisplaćene cene za ustupanje predmeta lizinga, iz kojih razloga je prvostepenu presudu valjalo preinačiti i odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan za navedeni iznos.

Zatim, drugostepeni sud nalazi da tuženi ima pravo da mu se vrati ono što je dao po osnovu raskinutog sporazuma o ustupanju ugovora o finansijskom lizingu, pa je osnovan protivtužbeni zahtev za povraćaj iznosa od 7.203.406,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, od dana kada je tuženi izvršio isplatu, shodno članu 132. stav 2. i 5. Zakona o obligacionim odnosima. Po stavu drugostepenog suda, osnovan je i protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa od 2.439.251,01 dinar sa kamatom opredeljenom na pojedinačne iznose na ime isplaćenih lizing rata od strane tuženog i za isplatu iznosa od 658.048,56 dinara na ime plaćenih manipulativnih troškova Intesa leasing d.o.o. Beograd. Iz razloga, što je tuženi u iznosima plaćenih lizing rata i manipulativnih troškova Intesa leasing d.o.o. pretrpeo štetu, koju je tužilac shodno članu 132. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima dužan da mu nadoknaditi. Obrazlaže da je svojim postupanjem tužilac onemogućio tuženog da preuzme i koristi predmetnu drobilicu, jer mu istu nije predao u posed, a tuženi je za period do raskida ugovora sa Intesa leasing d.o.o. Beograd bio dužan da plaća ugovorene lizing rate, iz kojih razloga postoji odgovornost tužioca za pretrpljenu štetu na strani tuženog.

Sa iznetih razloga, drugostepeni sud nalazi da su ispunjeni zakonski uslovi za preinačenje prvostepene presude i delu u kome je odlučeno o protivtužbenom zahtevu.

Ceneći revizijske razloge, revizijski sud nalazi da se navedeni zaključci drugostepenog suda ne mogu prihvatiti kao pravilni. U konkretnom slučaju između tužioca i tuženog zaključen je sporazum o ustupanju ugovora o finansijskom lizingu, uz saglasnost Intese leasing d.o.o., davaoca lizinga, koji za predmet ima polovnu mobilnu drobilicu. Za ustupanje predmeta lizinga, tuženi se obavezao da isplati tužiocu 70.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, s tim da će 50.000,00 evra platiti odmah, a preostalih 20.000,00 evra kada preuzme predmet lizinga od tužioca. Stranke su se saglasile da drobilica ostane kod tužioca dok je tuženi ne preuzme. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je bio u docnji sa preuzimanjem drobilice iz razloga što od nadležnog ministarstva nije dobio dozvolu za transport. Sama činjenica da je nakon toga tužilac premestio drobilicu u Jelašnicu, gde je nameravo da je i dalje koristi, ne dovodi do zaključka da je tužilac onemogućio tuženog da preuzme predmet lizinga, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tuženi naknadno pribavio odobrenje nadležnog ministarstva za transport i da se nakon toga obraćao tužiocu za preuzimanje, a da ga je tužilac u tome sprečio. Isto se odnosi i na činjenicu da se drobilica pokvarila. Naime iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac platio popravku, da je 17.11.2016. godine, ista preuzeta od Intese leasing d.o.o. Beograd, sa sitnim oštećenjima, a da je 24.11.2016. godine preuzeta od strane BB u ..., po datoj saglasnosti tuženog od 15.11.2016. godine. Sledi da je nepravilan zaključak drugostepenog suda, da je tužilac odgovoran što tuženi nije preuzeo drobilicu, pri čemu se utvrđeni razlog za nepreuzimanje drobilice i za docnju tuženog ne može isključiti pozivom na član 122. Zakona o obligacionim odnosima.

Nepravilan je i zaključak drugostepenog suda da time što je tuženi raskinuo ugovor sa Intese lising, davaocem lizinga i predmet lizinga predat trećem licu, da je na taj način sa tužiocem raskinuo sporazum o ustupanju ugovora o finansijskom lizingu, pri čemu se drugostepeni sud pogrešno poziva na član 28. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, za raskid ugovora potrebno je da se tužilac sglasi sa istim, odnosno da saopšti volju izričito ili posredno kroz konkludentne radnje, što je u konkretnom slučaju izostalo od strane tužioca. Iz dopisa tužioca od 12.09.2016. godine kojim odgovara na obaveštenje tuženog o raskidu, proizlazi da tužilac osporava navode tuženog, čime je jasno izrazio volju da se protivi, a sam navod da ako tuženi želi da raskine ugovor, da će uplaćeni iznos zadržati kao kaparu, ne znači da se saglasio sa raskidom. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je tužilac odgovoran što tuženi nije preuzeo predmet lizinga, pri čemu je tuženi dao saglasnost da treće lice preuzme drobilicu, pa je predmetna drobilica preuzeta od tužioca.

Tužilac je ustupio tuženom ugovor o finasijskom lizingu uz saglasnost davaoca lizinga. Navedeni sporazum nije raskinut između parničnih stranaka, a predmet lizinga nije vraćen tužiocu, pa ne postoji ni obaveza tužioca da vrati tuženom uplaćeni iznos od 7.203.406,93 dinara (što odgovara dinarskoj protivvrednosti iznosa od 50.000,00 evra uvećano za PDV), u visini iznosa koji je tužilac pre toga platio prethodnom korisniku lizinga koji je ustupio ugovor tužiocu. Stoga je tuženi u obavezi da izvršši isplatu i preostalog duga od 2.460.000,00 dinara.

Kod gore navedenog, tužilac nije pasivno legitimisan po zahtevu tuženog za povraćaj lizing rate od 2.439.251,01 dinara i manipulativnih troškova od 656.048,56 dinara, a koji iznos je uplatio davaocu lizinga po osnovu ugovora o finasijskom lizingu, pa je nepravilno primenjen član 155. Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu gore navedenog, revizijski sud je preinačio drugostepenu presudu primenom člana 416.ZPP i odlučio kao u izreci presude.

Tužiocu su dosuđeni troškovi revizijskog postupka u iznosu od 90.000,00 za sastav revizije, u pogledu kojih je postojao opredeljeni zahtev saglasno članu 163. ZPP. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi za sastav druge revizije, jer isti nisu bili potrebni, jer su svi revizijski navodi mogli biti obuhvaćeni jednom revizijom.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković