Ispitujući pobijanu presudu drugostepenog suda u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, na internet portalu Kurir.rs je dana 12.06.2023. godine objavljen tekst pod naslovom „Nečasnim biznisom isisali 9.000.000,00 iz budžeta! Sve je legalno. Beograđanin uzima skoro 1,8 miliona, 2 iz Vlasotinca, OVOLIKO!“ U tekstu je, između ostalog, navedeno: „„U Srbiji cveta novi, legalan, ali nečastan „biznis“, na kome je zarada više nego laka, a do sada je na ime tih poslova iz budžeta isplaćeno više od 9.000.000,00 dinara! Za sve to je potreban advokat i pisanje... Meta mora da bude ranjivi organ javne vlasti, poput škole ili mesne zajednice u manjem i siromašnijem mestu, koje treba zatrpati zahtevima, tako da ne mogu da odgovore“, „Pojedinci preko advokata zatrpavaju javne organe zahtevima za informacije od javnog značaja koji nemaju veze sa njihovim poslovima, da bi preko žalbe povereniku i preko Upravnog suda izvukli finansijsku korist“, tekst pod naslovom „Nepošteni poslovi“, sadržine: „Rekorder je Beograđanin koji preko advokata naplaćuje 1.749.000,00 dinara advokatskih troškova, a dvoje iz Vlasotinca 2.219.250“, „Vrlo jasno se da zaključiti da im cilj nije pribavljanje informacija, već da koristeći zakonita sredstva – zahtev za pristup informacijama i žalbu povereniku – iz nečasnih i nepoštenih motiva izdejstvuju naplatu troškova postupka po žalbi pred poverenikom, odnosno po tužbi pred Upravnim sudom“, tekst sa podnaslovom „Šema rada nečasnih tražilaca i žalilaca“, „Zahteve podnose na identičnom obrascu, sa identičnim formulacijama i šalju brojnim organima po Srbiji, na udaru su im organi javne vlasti u najtežoj materijalnoj situaciji koji imaju najmanje ljudskih i materijalnih kapaciteta..“. U tekstu je preneta i izjava Milana Marinovića, Poverenika za informacije od javnog značaja, da je „GG preko advokata AA iz ..., ovde tužioca, isplaćeno 1.749.000,00 dinara (podneo 413 žalbi od 01. marta 2022. godine do 30. maja 2023. godine od čega 355 od početka godine)“. Tekst iste sadržine objavljen je dana 13.06.2023. godine u štampanom izdanju dnevnih novina „Kurir“ pod naslovom „Laka zarada“ – „nečasnim biznisom isisali 9.000.000,00 iz budžeta na besmislene zahteve“ i sa podnaslovom: „Pojedinci preko advokata zatrpavaju javne organe zahtevima za informacije od javnog značaja koje nemaju nikakve veze sa njihovim poslovima, da bi preko žalbe povereniku i preko Upravnog suda izvukli finansijsku korist“. Kao autor oba teksta navedena je ovde tužena VV iz ... . Izdavač dnevnih novina u vreme objavljivanja spornog teksta bilo je privredno društvo “Adria Media Group“ doo Beograd, a odgovorni urednik BB. Odgovorni urednik internet portal „Kurir.rs“ je BB, a izdavač tuženi „Mondo INC“, doo Beograd. Ovom privrednom društvu je pripojeno privredno društvo „Adria Media Group“ doo Beograd, koje je prestalo pripajanjem. Tužena VV je pre objavljivanja tekstova kontaktirala tužioca radi provere informacija, ali je on odbio da da izjavu. Tužilac nije tražio objavu demantija. Tekst je zasnovan na izjavi Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milana Marinovića i dokumentaciji koju je Poverenik priložio, u vidu rešenja kojima je naloženo odgovorajućim ustanovama da žaliocu naknade troškove postupka na ime sastava žalbe, kao i koji iznos je isplaćen iz budžeta RS na ime troškova zastupanja po žalbi upućenim Povereniku. Na osnovu saglasnih iskaza tužioca i Poverenika utvrđeno je da je tužilac u svojstvu advokata tokom 2023. godine izjavio ukupno 1296 žalbi Povereniku protiv 1019 različitih organa vlasti, zastupajući samo jedno lice, čemu je prethodio isti broj zahteva organima uprave.

Tužilac je tražio da se utvrdi da su tuženi objavljivanjem predmetnih tekstova povredili pravo tužioca na dostojanstvo ličnosti, pravo na autentičnost i pretpostavku nevinosti, da mu zbog povrede dostojanstva ličnosti i prava na privatnost naknade nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova i da se naloži odgovornom uredniku, tuženom BB, da o svom trošku objavi pravnosnažnu presudu u kojoj je utvrđena povreda prava tužioca, te da mu se naloži da uništi i ukloni predmetni tekst sa internet portala medija „Kurir RS“.

Nižestepeni sudovi su tužbu tužioca za utvrđenje povrede prava na dostojanstvo ličnosti, prava na autentičnost i pretpostavku nevinosti odbacili kao neblagovremenu, primenom odredbi člana 101, 106. i 86. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS“, br.83/14, 58/15 i 12/16), važećeg u vreme objavljivanja tekstova. Nižestepeni sudovi su shodnom primenom odredbe člana 86. stav 1. Zakona, na čiju shodnu primenu upućuje odredba člana 106. Zakona, našli da je protekao rok za podnošenje tužbe predviđene odredbom člana 101. Zakona o javnom informisanju i medijima kojom se može tražiti utvrđivanje da je objavljivanjem informacije povređeno neko od prava predviđenih odredbom člana 101. Zakona, kao i uklanjanje objavljene informacije.

Polazeći od utvrđene činjenice da su sporni tekstovi objavljeni dana 12.06.2023. godine i 13.06.2023. godine, a tužba podneta 01.09.2023. godine, nižestepeni sudovi su utvrdili da je protekao rok od 30 dana od dana objavljivanja tekstova, te da je tužba tužioca podneta po osnovu odredbe člana 101. Zakona o javnom informisanju i medijima neblagovremena. Saglasno navedenom, neblagovremen je i zahtev tužioca za uklanjanje objavljenog teksta sa internet portala medija „Kurir.rs“, pa je tužba i u pogledu tog zahteva odbačena kao neblagovremena. U pogledu tužbenog zahteva tužioca za naknadu štete, nižestepeni sudovi su stali na stanovište da informacije objavljene u spornim tekstovima nisu leziono podobne da nanesu nematerijalnu štetu tužiocu u vidu povrede časti i ugleda jer imaju uporište u događajima koji su opisani u tekstu i u kontekstu teme o kojoj javnost ima opravdan interes da zna u demokratskom društvu. Autorka u spornim tekstovima iznosi svoj vrednosni sud, za koji je postojao činjenični osnov, a tema koja je obrađena u tekstovima je tema koju javnost ima interes da zna i taj interes preteže u odnosu na lična prava tužioca. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi odbili su tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, koju je eventualno pretrpeo zbog objavljivanja informacija u spornim tekstovima, a u skladu sa tim odbijen je i tužbeni zahtev da se naloži odgovornom uredniku, tuženom BB, da objavi pravnosnažnu presudu u štampanom i elektronskom izdanju dnevnog lista, odnosno medija Kurir.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Jedna od tužbi koja se može podneti ako se objavljivanjem informacije u sredstvima javnog informisanja povređuje pretpostavka nevinosti, zabrana govora mržnje, prava i interesi maloletnika, zabrana javnog izlaganja pornografskog sadržaja, pravo na dostojanstvo ličnosti, pravo na autentičnost, odnosno pravo na privatnost, jeste tužba sa zahtevom da se utvrdi da je objavljivanjem informacije, odnosno zapisa povređeno pravo, odnosno interes (tačka 1), propuštanje objavljivanja, kao i zabrana ponovnog objavljivanja informacija, odnosno zapisa (tačka 2) i predaja zapisa, uklanjanje ili uništenje objavljenog zapisa (tačka 3). Sadržina tužbenog zahteva propisana je odredbom člana 101. Zakona o javnom informisanju i medijima. Odredba člana 106. predviđa da se na tužbu iz člana 101. ovog zakona shodno primenjuju odredbe člana 86, 91, 92, 93. stav 2. i člana 94. ovog zakona. Odredba člana 86. stav 1. Zakona, na čiju shodnu primenu odredba člana 106. upućuje, predviđa da se zahtev za objavljivanje odgovora (odgovor lica na koje se informacija odnosi, na tu informaciju) podnosi odgovornom uredniku u roku od 30 dana od dana objavljivanja informacije u dnevnoj novini ili dnevnoj radio ili televizijskoj emisiji, odnosno 60 dana od dana objavljivanja informacije u periodičnoj novini ili povremenoj radio ili televizijskoj emisiji. U konkretnom slučaju tužilac nije tražio objavljivanje odgovora na informacije sadržane u spornim tekstovima, tako da se rok od 30 dana računa od dana objavljivanja teksta u štampanom izdanju novina, odnosno na internet portalu. Imajući u vidu da Zakon izričito upućuje na shodnu primenu roka propisanog odredbom člana 86. stav 1. za podnošenje tužbe predviđene odredbom člana 101. Zakona, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužba sa zahtevom za utvrđenje povrede prava neblagovremena u smislu citiranih zakonskih odredbi. Bez uticaja su revizijski navodi tužioca da je rok za podnošenje tužbe za naknadu štete šest meseci od dana objavljivanja informacija jer se u konkretnom slučaju ne radi o tužbi za naknadu štete već o tužbi za utvrđenje povrede prava, koja je izričito predviđena odredbom člana 101. Zakona o javnom informisanju i medijima, za čije se podnošenje shodno primenjuje rok propisan odredbom člana 86. istog Zakona. Stoga je neosnovan i netačan revizijski navod tužioca da rokovi za utvrđenje povrede prava uopšte nisu propisani.

Prilikom odlučivanja o zahtevu tužioca za naknadu štete nastale usled objavljivanja spornih tekstova, podnetom po osnovu odredbe člana 112. Zakona o javnom informisanju i medijima i po opštim uslovim za naknadu štete, nižestepeni sudovi su utvrđivali da li je objavljenim informacijama u spornim tekstovima povređeno pravo tužioca na čast i ugled, odnosno dostojanstvo ličnosti, kao i njegovo pravo na privatnost. Lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu, u skladu sa odredbom člana 112. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih sredstava pravne zaštite koje tom licu stoje na raspolaganju u skladu sa odredbama ovog zakona. Za postojanje odgovornosti odgovornog urednika i izdavača za objavljivanje informacije, kojom se licu na koje se informacija odnosi nanosi šteta, potrebno je najpre da je reč o objavljivanju informacije čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno. Tužilac tužbu u delu naknade za štetu zasniva na povredi časti i ugleda i povredi prava na privatnost. U skladu sa odredbom člana 79. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, dostojanstvo ličnosti (čast, ugled, odnosno pijetet) lica na koje se odnosi informacija pravno je zaštićena. Prema stavu 2. iste odredbe, objavljivanje informacije kojom se vrši povreda časti, ugleda i pijeteta, odnosno lice prikazuje u lažnom svetlu pripisivanjem osobina ili svojstava koje ono nema, odnosno odricanjem osobina ili svojstava koje ima, nije dopušteno ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost, a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi. U skladu sa odredbom člana 116. stav 1. tačka 4. Zakona, novinar, odgovorni urednik i izdavač ne odgovaraju za štetu ako je informacija sadržana u dokumentu organa javne vlasti na koju se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a javnost ima opravdani interes da za nju zna. U konkretnom slučaju, autorka tekstova VV, ovde tužena, činjenične navode iz svojih tekstova zasnovala je na izjavama Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i dokumentima koje joj je Poverenik stavio na uvid. Tužilac te činjenične navode, o broju podnetih žalbi Povereniku i novčanom iznosu koji je po osnovu naknade troškova za podnošenje tih žalbi isplaćen iz budžeta, nije osporio u toku postupka, a ne osporava ih ni u reviziji. Tužilac je osporavao i osporava delove tekstova koji se podvode pod vrednosni sud same autorke, da je u pitanju „nečasni biznis“, da broj zahteva ukazuje na to da tužilac „zatrpava“ javne organe zahtevima za informacije od javnog značaja i da su mu na meti „ranjivi“ organi javne vlasti. Javni interes u oblasti javnog informisanja je, između ostalog, prema odredbi člana 15. stav 1. tačka 1. Zakona, istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana Republike Srbije. Stoga, predmetni tekst zasnovan je na činjenicama čiju istinistost tužilac ne spori i koje su kao takve sadržane u dokumentima organa javne vlasti na koje se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a autorka tekstova u pogledu tih činjenica iznosi svoj negativan vrednosni sud. Takav vrednosni sud u smislu citiranih zakonskih odredbi ne povlači odgovornost novinara, odgovornog urednika i izdavača, za štetu koju je tužilac pretrpeo objavljivanjem tih informacija. Vrhovni sud deli stanovište nižestepenih sudova da javnost ima opravdani interes da bude obaveštena o posmatranoj problematici. Navedeno naročito imajući u vidu da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, jedno lice preko imenovanog advokata, tužioca, izjavilo čak 1296 žalbi Povereniku protiv 1019 različitih organa vlasti, čemu je prethodio isti broj zahteva organima uprave. Kada se ima u vidu da je tužilac po osnovu naknade troškova iz upravnog postupka naplatio za ove radnje iz budžeta Republike Srbije iznos od preko 1.700.000,00 dinara, što je navedeno u dokumentaciji Poverenika na kojoj su tekstovi zasnovani, izvesno je da je reč o temi koja zavređuje interesovanje javnosti i da taj interes preteže nad interesom zaštite dostojanstva tužioca.

Zakonsko regulisanje prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti ustanovljeno je radi ostvarenja zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva, u skladu sa Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. To pravo ne sme biti zloupotrebljeno u svrhe radi koje nije ustanovljeno. Stoga je po nalaženju Vrhovnog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da javnost ima interes da se upozna sa informacijama kojima Poverenik raspolaže, radi podizanja svesti građana o tome na koji način i iz kojih razloga se može ostvarivati pravo na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, te sprečavanja eventualnih zloupotreba. Usled navedenog je neosnovan revizijski navod tužioca da je objavljivanjem navedenih informacija povređen javni interes. Bez uticaja su revizijski navodi tužioca da tuženi prilikom objavljivanja informacija nisu postupali sa dužnom novinarskom pažnjom i da nisu proverili istinitost informacija koje su objavili. Kako je u toku postupka utvrđeno da su činjenice, na kojima su tekstovi zasnovani, sadržane u dokumentima Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja i da te činjenice (o broju podnetih zahteva, vremenskom periodu u kome su zahtevi podneti i ostvarenom iznosu naknade troškova iz upravnih postupaka) nisu ni bile sporne, revident se bez uspeha poziva na njihovu neistinitost i na postupanje novinara protivno Kodeksu novinara Srbije i standardu dužne novinarske pažnje.

Iz istih razloga ne može se smatrati da je informacijama objavljenim u spornim tekstovima povređeno pravo tužioca na privatnost, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. U skladu sa odredbom člana 80. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima, informacije iz privatnog života, odnosno lični zapis, zapis lika i zapis glasa ne može se objaviti bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacija tiče, odnosno lica čije reči, lik, odnosno glas sadrži, ako se pri objavljivanju može zaključiti koje je to lice. U konkretnom slučaju, ne mogu se smatrati informacijama iz privatnog života činjenice navedene u tekstu u pogledu broja podnetih zahteva organima javne vlasti i žalbi Povereniku, kao ni novčani iznos isplaćen iz budžeta Republike Srbije po osnovu naknade troškova za podnošenje predmetnih žalbi. To su činjenice koje su kao takve dokumentovane u radu Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja, a ne informacije iz privatnog života tužioca. Informacijom koja u smislu citirane zakonske odredbe ugrožava privatnost tužioca može se smatrati jedino deo teksta u kome se navodi ime i prezime tužioca, kao punomoćnika podnosioca navedenih zahteva i žalbi i lica kome je navedeni novčani iznos isplaćen. Međutim, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u konkretnom slučaju interes javnosti da se upozna sa tom informacijom preteže u odnosu na interes tužioca da se spreči njeno objavljivanje, na način kako to predviđa odredba člana 82. stav 1. Zakona o javnom informisanju i medijima. Smatra se da interes javnosti preteže u odnosu na interes da se spreči objavljivanje informacija iz privatnog života, naročito ako se, između ostalog, informacija odnosi na događaj od interesa za javnost, posebno ako se odnosi na nosioca javne ili političke funkcije, a objavljivanje informacija je u interesu, između ostalog, zaštite prava i sloboda drugih. Tužilac, koji je po profesiji advokat, nije nosilac javne ili političke funkcije, ali se bavi profesionalnim pružanjem pravne pomoći fizičkim i pravnim licima, koje podleže Kodeksu profesionalne etike advokata. U tom smislu postupanje advokata ima određeni društveni značaj i povlači njegovu građansku i moralnu odgovornost kao lica koje je, u širem smislu, u službi građana. Pravo na pristup informacijama od javnog značaja treba da bude dostupno svima pod jednakim uslovima i treba da se koristi racionalno i svrsishodno. Ne ulazeći u opravdanost podnošenja zahteva, objavljenim tekstovima vrši se svojevrstan apel da se ovo pravo ne zloupotrebljava i ne koristi u lukrativne svrhe. Stoga je, nasuprot revizijskim navodima tužioca, pravilan zaključak nižestepenih sudova da taj interes javnosti preteže u odnosu na interes tužioca da se spreči objavljivanje informacija iz njegovog privatnog života.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP. Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u odnosu na stav dva drugostepene presude, kojim je odbačena žalba tužioca, izjavljena protiv rešenja prvostepenog suda kojim je dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca u tom delu nedozvoljena.

Revizija je u skladu sa odredbom člana 420. stav 1. ZPP dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Takođe, revizija je u skladu sa stavom 3 iste odredbe uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, u delu kojim je odlučeno o glavnoj stvari.

Kako nije u pitanju rešenje kojim se postupak pravnosnažno okončava, niti rešenje prvostepenog suda o odbacivanju žalbe izjavljene protiv odluke o glavnoj stvari, sledi da je revizija tužioca nedozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413., u vezi odredbe člana 420. stav 6. ZPP.

Kako tužilac nije uspeo u postupku po reviziji, Vrhovni sud je odbio njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Imajući u vidu da odgovor na reviziju, koji su podneli tuženi, ne predstavlja nužan trošak za vođenje parnice u smislu odredbe člana 154. stav 1. u vezi odredbe člana 411. stav 1. ZPP, Vrhovni sud odbio je i zahtev tuženih za naknadu troškova revizijskog postupka.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković