Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede se u reviziji ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu na osnovu Ugovora o kreditu broj ... od ...2008. godine, kojim je tužilac odobrio kredit tuženom za kupovinu stambenog prostora u iznosu od 31.000,00 evra, po srednjem kursu NBS na dan uplate sredstava, sa obavezom vraćanja kredita u roku od 240 meseci. Kako je ugovoreno da će banka proglasiti dug u celosti dospelim ukoliko korisnik kredita ne plati u roku dva uzastopna anuiteta, to je banka isti proglasila dospelim dana 11.10.2010. godine, usled neplaćanja. Veštačenjem je utvrđen iznos duga na dan proglašenja kredita dospelim 11.10.2010. godine, odnosno na dan kada je banka izvršila obračun duga, prethodno uzevši u obzir sva potraživanja tužioca na ime glavnice, odnosno po osnovu dospelih anuiteta i redovne kamate. U svom nalazu, veštak je uzeo u obzir sva plaćanja od strane tuženog izvršena do dana kada je kredit proglašen dospelim, kao i uplate vršene nakon tog datuma usled prinudnog izvršenja na računu jemca, te je utvrdio da visina duga tuženog prema tužiocu po predmetnom ugovoru o stambenom kreditu od 24.11.2008. godine, i to na dan 22.02.2021. godine iznosi 74.086,59 evra (od čega je glavnica 30.815,40 evra, obračunata redovna kamata u iznosu od 4.938,98 evra, zatezna kamata do 11.11.2010. godine 236,61 evra i zatezna kamata od 11.11.2010. godine do 22.02.2021. godine u iznosu od 38.095,60 evra). Preračunato po srednjem kursu NBS na dan 22.02.2021. godine, ukupan dug iznosi 8.710.841,95 dinara.

Nižestepeni sudovi su prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu cenili istaknuti prigovor zastarelosti i utvrdili da je neosnovan. Kao početak računanja zastarnog roka iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, sudovi su uzeli dan proglašenja kredita dospelim, pa je uz primenu odredbe člana 86. Zakona o stečaju i zastoja roka zastarelosti od godinu dana, utvrđeno da do dana podnošenja tužbe (inicijalno predlog za izvršenje) 24.06.2019. godine nije protekao desetogodišnji zastarni rok, te da je potraživanje utuživo. Kako je tokom postupka utvrđena visina duga i činjenica proglašenja kredita dospelim usled neplaćanja dva uzastopna anuiteta, nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 1065. i 277. Zakona o obligacionim odnosima usvojili tužbeni zahtev za isplatu glavnog duga i zatezne kamate, dok je odbijen tužbeni zahtev za deo zatezne kamate koja je obračunata na zateznu kamatu.

Revizija nije osnovana.

Nisu osnovani revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalnopravne odredbe kojima je regulisana zastarelost potraživanja. U konkretnom slučaju, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o kreditu. Za potraživanja iz ugovora o kreditu važi desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, budući da za ovu vrstu ugovornog odnosa nije propisan kraći zastarni rok. Početak roka računa se prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, pa kako je tužilac proglasio kredit dospelim dana 11.10.2010. godine, to je od narednog dana počeo da teče rok zastarelosti potraživanja iz ovog ugovornog odnosa, na kom stanovištu su i nižestepeni sudovi. Takođe, pravilno je primenjena i odredba člana 86. stav 2. Zakona o stečaju koja propisuje da zastarelost potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima zastaje danom pokretanja stečajnog postupka i ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka. U tom slučaju rok nastavlja da teče kad protekne godinu dana od otvaranja stečajnog postupka, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, što su nižestepeni sudovi pravilno primenili i utvrdili da do momenta podnošenja tužbe (24.06.2019. godine) nije zastarelo potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva.

Ne može se prihvatiti revizijski navod da bi rok zastarelosti trebalo računati počev od dospeća prvog anuiteta, imajući u vidu da potraživanje po ovom anuitetu i nije predmet parnice budući da je isto ispunjeno pre pokretanja ovog postupka. Takođe, nije osnovan revizijski razlog da su nižestepeni sudovi proširili rok zastarelosti na 11 godina, iz razloga što se radilo o primeni pravila o zastoju zastarevanja (član 384. Zakona o obligacionim odnosima), gde rok zastarelosti svakako iznosi 10 godina, samo što taj rok ne teče godinu dana od dana otvaranja stečajnog postupka.

Takođe, nisu osnovani revizijski navodi da je banka sama ugovorila rok dospelosti obaveze u slučaju neplaćanja dva uzastopna anuiteta, niti da se radi o ništavoj ugovornoj odredbi. Takva ugovorna odredba predstavlja svojevrsnu sankciju za neredovno ispunjenje ugovorne obaveze koja je podeljena na mesečne anuitete i nije protivna prinudnim propisima, niti se njome utvrđuje dospelost potraživanja suprotno odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković