Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ispitao razloge iznete u reviziji tužene i zaključio da nema osnova da se dopusti odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema razlozima drugostepene presude, tužena je kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju obavezana da tužiocima isplati novčane iznose u visini naknade koje je predviđena Programom restrukturiranja kompanije International CG DP Beograd u restruktuiranju i Programom restruktuiranja kompanije Generalexport DP Beograd u restruktuiranju, kao bivšim zaposlenima tih kompanija, koji programi su prihvaećni rešenjima Agencije za privatizaciju. Programima je predviđena isplata naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koji je zaposleni ostvario u kompanijama zaključno sa 31.12.2007. godine i određenim uslovima, uz saglasnost na isplatu od strane Ministarstva finansija, nakon zaključenja transakcije - „dan ispunjenja“, za određene imovinske celine. Pravni osnov obaveze tužene za ispunjenje potraživanja tužilaca, po nalaženju nižestepenih sudova, je odgovornost za štetu koju je tužena, odnosno njen pravni prethodnik, pričinila tužiocima svojim nezakonitim radom, u smislu odredbe člana 154. stav 1. i 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Takva odluka nižestepenih sudova je zasnovana na utvrđenoj činjenici da je dan ispunjenja za imovinske celine blok XX i Kopaonik nastupio dana 25.06.2008. godine, odnosno 29.05.2009. godine, ali sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina nisu isplaćena tužiocima u skladu sa usvojenim Programima restruktuiranja. Polazeći od toga da se sredstva ostvarena prodajom kapitala u postupku privatizacije uplaćuju na račun Agencije, da je Program restruktuiranja u sebi sadržao socijalni program kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih na ime novčane naknade i da je došlo do prodaje imovine subjekata privatizacije, nižestepeni sudovi zaključuju da je propust Agencije za privatizaciju što navedena sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina, uplaćena na račun Agencije, nisu isplaćena tužiocima. Osnov odgovornosti je i u ulozi tužene u donošenju Programa restrukturiranja, u smislu nepreciznosti koje su uzrokovale spor između državnih organa čija je saglasnost bila potrebna. Tužiocima su dosuđene naknade u iznosu od 52,75% od traženog iznosa budući da je utvrđena činjenica da je tužiocima u stečajnom postupku isplaćeno 47,25% od njihovih potraživanja.

Razlozi o primeni materijalnog prava izneti u drugostepenoj presudi u skladu su sa stavom Vrhovnog kasacionog suda o posmatranom pravnom pitanju. Sporno pitanje odgovornosti Agencije za privatizaciju, a sada njenog pravnog sledbenika, za štetu zbog neizvršenja Programa restrukturiranja raspravljeno je u rešenju Vrhovnog kasacionog suda Prev 85/2021 od 15.04.2021. godine. Navedenim rešenjem dozvoljeno je odlučivanje o posebnoj reviziji tužilaca i ukinuta je drugostepena presuda Privrednog apelacionog suda, kojom je potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu. U obrazloženju rešenja Vrhovnog kasacionog suda navedeno je da se ne prihvata pravni stav drugostepenog suda o pravilnom i zakonitom postupanju Agencije za privatizaciju i da je šteta koju su tužioci pretrpeli u direktnoj vezi sa nečinjenjem Agencije za privatizaciju. Vrhovni sud se decidno izjasnio da postoji odgovornost Agencije za privatizaciju za neizvršenje Programa restrukturiranja. Sledi da je navedeno pravno pitanje od opšteg interesa već razmotreno, kako u navedenoj odluci, tako i u drugim odlukama revizijskog suda donetim po osnovu istog činjeničnog i pravnog osnova kao u ovoj parnici. Stoga nije od uticaja ukazivanje revidenta na odluke Privrednog apelacionog suda, donete u ranijem periodu u odnosu na navedenu odluku Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je izneto ranije zastupljeno stanovište drugostepenog suda o pravilnom i zakonitom postupanju Agencije za privatizaciju. Sledom izloženog, ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava. Iz navedenih razloga Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj.

U skladu sa iznetim razlozima Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužene u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene nedozvoljena.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda, donete u parnici o sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena. Sporovima male vrednosti, prema odredbi člana 468. stav 1. ZPP, smatraju se sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Kako je odlučeno o tužbenim zahtevima tužilaca koji je ne prelaze dinarsku protivrednost iznosa od 3.000 evra, odnosno u sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena u smislu navedene odredbe.

U skladu sa iznetim, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković