Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno, izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni sud je ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se neosnovano u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ..., a osporenim rešenjem broj ... od 26.09.2017. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu od 01.04.2016. godine zbog nepoštovanja radne discipline s pozivom na odredbe člana 192. stav 1. tačka 1., u vezi člana 179. stav 3. tačka 2. i 8. Zakona o radu i člana 48. stav 2. tačka 3. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe. Prema obrazloženju rešenja neposredni rukovodilac tužilje, BB je 14.09.2017. godine podnela izveštaj da je tužilja zaključila bolovanje sa 31.08.2017. godine i da nakon toga ne postoje nikakva dokumenta o privremenoj sprečenosti za rad, tako da je tužilja bila odsutna sa rada u periodu od 01.09.2017. godine do 14.09.2017. godine (osim dana 05.09.2017. godine kada se na kratko pojavila na poslu govoreći da hoće da koristi godišnji odmor, ali bez podnošenja ikakve molbe). Tužilji je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na koje se tužilja izjasnila i navela da je 05.09.2017. godine došla na posao i glavnoj sestri VV rekla da je došla da traži godišnji odmor, da se potom obratila pravniku GG i pitala ga da li ima zakonskih prepreka da iskoristi godišnji odmor, koji je rekao da može da koristi godišnji odmor, ali da treba da dobije saglasnost načelnika zdravstvene službe. Nakon toga se obratila BB koja joj je usmeno odobrila korišćenje godišnjeg odmora, a kasnije u toku dana je razgovarala sa načelnikom. Dana 06.09.2017. godine pozvala je medicinsku sestru BB i obavestila je da je razgovarala sa načelnikom i zamolila je da upiše odmor. Narednih dana je proveravala da li joj je odmor odobren, s tim što joj niko nije rekao da mora da dođe i da napiše molbu, a potom je obaveštena da načelnik ne želi da potpiše molbu za godišnji odmor. Pri postupku podnošenja zahteva za korišćenje godišnjeg odmora postojala je mogućnost da sam zahtev podnese i potpiše neko drugi osim samog zaposlenog na kog se odmor odnosi. Praksa kod tužene je bila takva da nije postojala stroga formalnost u pogledu ostvarivanja ovog prava zaposlenih i opštim aktom nije detaljnije propisan postupak za ostvarivanje prava korišćenja godišnjeg odmora. Dana 01.09.2017. godine i 04.09.2017. godine nije bila prisutna na poslu zbog porodičnih zdravstvenih problema.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i utvrdili ništavost spornog rešenja uz zaključak da tužilja nije neosnovano i neopravdano izostajala sa rada kako je to osporenim rešenjem stavljeno na teret. U slučaju kada tužena nije nekim opštim aktom detaljnije propisala postupak za ostvarivanje prava korišćenja godišnjeg odmora i kada je praksa kod tužene bila takva da nije postojala stroga formalnost u pogledu ostvarivanja ovog prava zaposlenih, tužilja nije ni imala svest o nedopustivosti svog ponašanja nedostavljanjem pisanog zahteva za korišćenje godišnjeg odmora, a pri tome je u razgovoru sa BB i VV obaveštena da godišnji odmor može da koristi i da će BB regulisati proceduru podnošenja zahteva, tako da je opravdano verovala da korišćenje godišnjeg odmora po njenom usmenom zahtevu nije dovedeno u pitanje iz kog razloga nije dolazila na posao.

Odredbom člana 75. stavom 1. Zakona o radu propisano je da u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog, stavom 2. da se rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora, a stavom 3. da izuzetno, ako se godišnji odmor koristi na zahtev zaposlenog, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti neposredno pre korišćenja godišnjeg odmora. Članom 179. stav 3. tačka 2. i 8. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 48. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe («Službeni glasnik RS» br 25 od 13.03.2015 godine sa izmenama) propisano je da nepoštovanje radne discipline zbog koje se namešteniku može otkazati ugovor o radu od strane poslodavca, pored zakonom utvrđenih razloga su i:1) zloupotreba prava iz radnog odnosa; 2) ometanje stranaka u ostvarivanju prava i interesa pred državnim organom; 3) neopravdan izostanak s rada najmanje dva uzastopna radna dana; 4) nedolično, nasilničko ili uvrdljivo ponašanje prema strankama ili saradnicima.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravno je utemeljeno stanovište nižestepenih sudova da tužilja nije neosnovano i neopravdano izostajala sa rada. U postupku je utvrđeno da kod tužene nije postojala stroga formalnost u pogledu ostvarivanja prava zaposlenih na godišnji odmor i obaveze ličnog podnošenja zahteva za korišćenje godišnjeg odmora, pa kod utvrđenog da je tužilja u razgovoru sa svojim nadređenom obaveštena da godišnji odmor može da koristi i da će ona kao njen nadređeni regulisati proceduru podnošenja zahteva, tužilja je opravdano verovala da korišćenje godišnjeg odmora po njenom usmenom zahtevu nije dovedeno u pitanje. Stoga se ne podnošenje pisanog zahteva za korišćenje godišnjeg odmora ne može kvalifikovati kao povreda radne obaveze niti postojanje razloga za otkaz ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 3. tačka 2. i 8. Zakona o radu.

Nisu od značaja revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer se iz ovih razloga revizija ne može podneti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužena nije uspela u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković