Protiv drugostepene presude Privrednog apelacionog suda reviziju je blagovremeno izjavio i umešač na strani tužioca, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se drugostepena presuda preinači i u celosti usvoji tužbeni zahtev.

I tužilac i umešač tražili su troškove revizijskog postupka.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca i odgovor na reviziju umešača, u kojima je osporio navode obe revizije.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da su revizije tužioca i umešača na strani tužioca neosnovane.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje revizijom tužioca, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 1, 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora zaključenog 08.05.2006. godine kojim su uređena njihova međusobna prava i obaveze u pogledu obezbeđivanja nove međumesne autobuske stanice i izmeštanja prigradskog terminala sa lokacije sadašnje međumesne autobuske stanice na novu lokaciju. Obaveza tužioca po ugovoru bila je da izgradi objekat za novu međumesnu autobusku stanicu sopstvenim sredstvima, a u skladu sa idejnim projektom priloženim uz pismo o namerama ATP Vojvodine, prihvaćenim od strane Gradskog veća Grada Novog Sada. Obaveza tužioca bila je i da obezbedi uslove za prijem i opremu autobusa u međumesnom saobraćaju po međunarodnim standardima i da za sve vreme trajanja ugovora ne menja delatnost i namenu izgrađenog objekta i da kontinuirano pruža usluge svim prevoznicima pod istim uslovima. Obaveza tuženog bila je, u skladu sa tačkom 1. stav 2. Ugovora, da obezbedi uslove za izmeštanje prigradskog terminala sa Riblje pijace (dotadašnja lokacija međumesne autobuske stanice) na novu lokaciju (na novoizgrađeni objekat od strane tužioca). U tački 5. Ugovora tuženi se obavezao da, nakon što tužilac dobije upotrebnu dozvolu za novoizgrađeni objekat, reguliše autobuski saobraćaj tako da trase linija u gradskom i prigradskom saobraćaju i autobuska stajališta uredi u skladu sa novom lokacijom, a na osnovu nalaza i preporuka Analize odvijanja javnog prevoza putnika koju pripremi JP „Urbanizam“ Zavod za urbanizam Novi Sad. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme. Ugovor je za tužioca potpisao direktor AA, ovde umešač, a za tuženog tadašnji gradonačelnik BB.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 58/2013 od 09.05.2013. godine preinačene su prvostepena presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 4597/2010 od 06.04.2012. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž 6028/2012 od 31.01.2013. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 1.026.000.000,00 dinara sa kamatom po stopi zakona počev od 20.12.2012. godine pa do isplate. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, a u preostalom delu je revizija tuženog odbijena kao neosnovana (za iznos od 307.800.000,00 dinara).

Navedenom presudom Vrhovnog kasacionog suda ovde tužiocu dosuđena je naknada štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze tuženog po predmetnom ugovoru, za period od 01.03.2007. godine do 01.12.2011. godine. U odluci je izražen stav da je predmeni ugovor ništav u delu obaveze tuženog jer je obaveza tuženog po ugovoru bila da tužiocu obezbedi monopolski položaj u obavljanju autobuskog međumesnog saobraćaja, što predstavlja nedozvoljen cilj obavezivanja tuženog. Vrhovni kasacioni sud je u svojoj odluci zauzeo stanovište da su pri zaključenju predmetnog ugovora obe ugovorne strane bile nesavesne, pa posledice nastale štete, koju u konkretnom slučaju trpi tužilac zbog neizvršenja obaveze tuženog, treba da snose obe strane na jednake delove. Polazeći od ukupno utvrđenog iznosa štete od 615.600.000,00 dinara, ovde tužiocu je dosuđena polovina tog iznosa od 307.800.000,00 dinara, uz napomenu da se time iscrpljuje pravo tužioca na naknadu štete za period posle toga jer se šteta ne može ostvarivati u budućnosti iz ništave ugovorne odredbe i da niko ne može ostvarivati buduća prava zasnovana na nesavesnosti i nedozvoljenom ugovaranju. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5091/14 od 23.03.2016. godine utvrđeno je da je odredba tačke 1. stav 2. Ugovora od 08.05.2006. godine, zaključenog između ovde parničnih stranaka, koja glasi: „Obezbeđenjem nove međumesne autobuske stanice u skladu sa stavom 1. ove tačke, stvoriće se uslovi za izmeštanje prigradskog terminala sa Riblje pijace na lokaciju sadašnje međumesne autobuske stanice, kao i uslovi za izmeštanje sadašnje međumesne autobuske stanice na novu lokaciju, u skladu sa Generalnim planom“, ništava i bez pravnog dejstva.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 211/2021 od 07.07.2022. godine, donetoj nakon pravnosnažnog okončanja ovog postupka i izjavljivanja revizija od strane tužioca i umešača, odbijene su revizije ovde tužioca i ovde umešača na strani tužioca, izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 5129/18 od 17.01.2020. godine. Predmet tužbenog zahteva po toj presudi bio je da se ovde tuženi obaveže da ispuni ugovornu obavezu iz Ugovora od 08.05.2006. godine, tako što će regulisati autobuski saobraćaj i linije u gradskom i prigradskom saobraćaju autobusa i stajališta urediti u skladu sa novom lokacijom nove međumesne stanice tužioca, sve u skladu sa tačkom 5. Ugovora. U navedenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda izražen je stav da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili ništavost odredbe ugovora iz tač. 5 Ugovora, kao prethodno pravno pitanje u odnosu na tužbeni zahtev za ispunjenje obaveze po toj ugovornoj odredbi. Kao razlog ništavosti revizijski sud je naveo da je predmet obaveze tuženog u toj odredbi neodređen i neodrediv jer nisu konkretizovane radnje koje je tuženi trebalo da preduzme da bi regulisao autobuski saobraćaj, a ni Analiza koju je pripremio Zavod za urbanizam Novi Sad nije učinila predmet obaveze određenim budući da sadrži pet različitih varijanti po kojima može da se reguliše saobraćaj u skladu sa novom lokacijom.

Tužilac u ovom postupku traži naknadu štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze tuženog za period od 01.03.2013. godine do 31.10.2015. godine, na ime izgubljene koristi od poslovanja autobuske stanice, po osnovu prestanka prevoza u međumesnom i međunarodnom saobraćaju, prestanka rada servisnog centra i prestanka zastupništva u prodaji autobuske marke „Evrobus“, „Setra“ i „Mercedes“, u ukupnom iznosu od 3.515.083.232,00 dinara.

Nižestepeni sudovi su odbili tako postavljen tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je njegov zahtev za naknadu štete neosnovan i iscrpljen dosuđivanjem naknade štete u iznosu od 307.800.000,00 dinara odlukom Vrhovnog kasacionog suda Prev 58/2013 od 09.05.2013. godine. Nižestepeni sudovi nalaze da tužilac ne može ostvarivati dalja prava na naknadu štete po osnovu ništave ugovorne odredbe, kao nesavesna ugovorna strana, a navedeno se odnosi na sve vidove izgubljene dobiti koju tužilac traži.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Tužilac u ovom postupku traži naknadu štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze tuženog po Ugovoru od 08.05.2006. godine, za kasniji period u odnosu na period za koji mu je dosuđena naknada štete odlukom Vrhovnog kasacionog suda Prev 58/2013 od 09.05.2013. godine. U ovom postupku tužilac traži naknadu štete za period od 01.03.2013. godine do 31.10.2015. godine i to za izgubljenu dobit od poslovanja autobuske stanice, izgubljenu dobit po osnovu prestanka prevoza putnika u međumesnom međunarodnom saobraćaju, po osnovu prestanka rada servisnog centra i prestanka zastupništva u prodaji autobusa marke „Evrobus“, „Setra“ i „Mercedes“. Tužilac smatra da njegovo pravo na naknadu štete nije iscrpljeno iznosom koji mu je dosuđen navedenom revizijskom odlukom. Takav rezon tužioca je potpuno neosnovan. U presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev 58/2013 od 09.05.2013. godine razmatrano je pitanje ništavosti ugovorne obaveze tuženog kao prethodno pravno pitanje, po tužbenom zahtevu ovde tužioca za naknadu štete. Utvrđeno je da je ugovor ništav u delu celokupne ugovorne obaveze tuženog iz razloga što je obaveza tuženog imala nedopušten osnov, protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, u smislu odredbe člana 51. stav 1. i 2 ZOO, kao i nedopuštenu pobudu u smislu odredbe člana 54. stav 2. ZOO, te da se njome povređivala konkurencija propisana u članu 2. Zakona o konkurenciji („Sl. glasnik RS“, br.70/2005). Takođe je izražen stav da su obe ugovorne strane pri zaključenju predmetnog ugovora bile nesavesne i da su imale nedopušten motiv za zaključenje ugovora, a to je da omoguće tužiocu monopolski položaj u obavljanju međumesnog autobuskog saobraćaja. Upravo iz tog razloga je tužiocu dosuđen srazmeran deo pretrpljene štete, polazeći od toga da obe ugovorne strane kao nesavesne treba da snose odgovornost za štetu na jednake delove. Dakle, nasuprot revizijskim navodima tužioca, nije reč o ništavosti jedne ugovorne odredbe bez koje ugovor može opstati saglasno odredbi člana 105. ZOO, već je ugovor ništav u delu celokupne ugovorene obaveze tuženog. Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5091/14 od 23.03.2016. godine izričito je utvrđena ništavost odredbe tačke 1. stav 2. Ugovora, a u presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev 211/2021 od 07.07.2022. godine (donetoj nakon izjavljivanja revizije u ovom postupku) je kao prethodno pravno pitanje utvrđena ništavost obaveze tuženog iz tačke 5 Ugovora. Tužilac je svoja prava po osnovu naknade ugovorne štete u celosti ostvario po presudi Vrhovnog kasacionog suda Prev 58/2013 od 09.05.2013. godine. Tužilac je pretrpljenu štetu mogao nadoknaditi jednokratno, kao štetu koja je nastala usled do tada preduzetih radnji po ugovoru, ali ne i nakon što je ustanovljeno da je obaveza tuženog po tom ugovoru ništava i da se shodno tome ugovor ne može dalje izvršavati. Usled navedenog ne stoji revizijski navod tužioca da je predmetni ugovor i dalje na snazi jer ne može biti na snazi ugovor u kome je obaveza jedne ugovorne strane nedopuštena.

Neosnovan je i revizijski navod umešača da bi u ovom postupku trebalo primeniti utvrđenu podeljenu odgovornost parničnih stranaka za nastalu štetu, u skladu sa revizijskom odlukom Prev 58/2013. U pomenutoj revizijskoj odluci nije utvrđeno da postoji podeljena odgovornost parničnih stranaka kao ugovorača za nastalu štetu, već da oba ugovorača, kao nesavesne ugovorne strane, moraju na jednake delove da trpe štetu nastalu zaključenjem ugovora sa ništavom prestacijom. Onog momenta kada je ta šteta utvrđena i polovina tog iznosa dosuđena tužiocu, njegovo pravo po tom osnovu se ugasilo. Neosnovano revident ističe da je tužilac bio savesna ugovorna strana i da štetne posledice treba da snosi samo tuženi. Imajući u vidu način na koji je formulisana obaveza tuženog po ugovoru, tužiocu je moralo biti poznato da će na taj način on u potpunosti preuzeti međumesni autobuski saobraćaj, umesto dotadašnjeg vršioca prevoza- Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća. Upravo iz navedenog razloga tužilac je iscrpeo svoje pravo na naknadu štete s obzirom da se iz ništave obaveze i nesavesnosti koja je bila prisutna kod oba ugovorača ne može se izvesti pravo na naknadu štete. U pogledu obaveze tuženog iz člana 5. Ugovora, na kojoj umešač insistira u reviziji, doneta je pravnosnažna presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da ispuni obavezu iz te ugovorne odredbe i to iz razloga što je kao prethodno pravno pitanje utvrđeno da je ta ugovorna odredba ništava, a takav stav potvrdio je i Vrhovni kasacioni sud u svojoj odluci Prev 211/2021 od 07.07.2022. godine. Stoga nije osnovan ni navod umešača da je ta ugovorna odredba pravno valjana i da tužilac može ostvariti pravo na naknadu štete zbog njenog neizvršenja. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca i umešača, ali je našao da nisu od uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

S obzirom da ni tužilac, ni umešač nisu uspeli u revizijskom postupku, odbijeni su i njihovi zahtevi za naknadu troškova ovog postupka.

Saglasno iznetom odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković