Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema stanovištu drugostepenog suda, stimulativna naknada ima karakter potraživanja kojeg se u smislu člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije niko ne može odreći, zbog čega je ništava odredba člana 4. Sporazuma o prestanku radnog odnosa koji je zaključen između tužioca i tuženog dana 20.12.2016. godine kojim je predviđeno da je zaposleni saglasan da mu se prilikom isplate stimulativne naknade, ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu i zaključio da je osnovan tužbeni zahtev dok je odbijen protivtužbeni zahtev za isplatu iznosa beskamatnog zajma odobren Odlukom direktora tuženog od 12.03.2014. godine.

O tužbenom i protivtužbenom zahtevu pobijanom presudom je odlučeno uz primenu materijalnog prava koji je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca i tuženog sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Stoga u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava, a pozivanje na revizijske odluke nije od uticaja na konkretnu pravnu situaciju, s obzirom da je reč o potraživanju iz 2014. godine, u odnosu na koje je istaknut prigovor zastarelosti.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 04.11.2019. godine, sa zahtevom za utvđenje i isplatu iznosa od 62.500,00 dinara po tužbi i isplatu 62.500,00 dinara po protivtužbi.

Kako se vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković