U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu Ugovora o radu od 28.01.2013. godine na radnom mestu „upravnik lovišta“, nakon čega je Aneksom ugovora o radu od 20.04.2015. godine premešten na radno mesto „lovočuvar“ u lovištu „Soko“. Tuženi kao poslodavac je 06.10.2020. godine doneo Pravilnik o izmenama Pravilnika o gazdovanju Lovištem „Soko“ od 20.12.2013. godine u pogledu potrebnog broja zaposlenih na radnom mestu „lovočuvar“, tako što je broj zaposlenih smanjen sa tri koliko je bilo propisano prethodnim Pravilnikom od 20.12.2013. godine na dva zaposlena. Nakon stupanja na snagu Pravilnika kojim je smanjen broj radnika na radnom mestu „lovočuvar“, tuženi je dana 12.12.2020. godine doneo Odluku o kriterijumima i merama za utvrđivanje viška zaposlenih tako što je kao kriterijume za utvrđivanje viška odredio rezultate rada zaposlenih kao osnovni i kao dopunski kriterijum socijalno-ekonomski status lovočuvara (broj dece, njihov uzrast, sposobnost za samostalni život, zaposlenje drugog supružnika). Članom 3. ove Odluke konstatovano je da je nakon primene utvrđenih kriterijuma, te razmatranja položaja lica koja su trenutno zaposlena na radnom mestu „lovočuvar“, Upravni odbor je saglasan da AA, ovde tužiocu, bude otkazan ugovor o radu od 28.01.2013. godine sa aneksom od 20.04.2015. godine. Odluka o kriterijumima i merilima za utvrđivanje viška zaposlenih je istaknuta na oglasnu tablu 14.12.2020. godine i skinuta sa oglasne table 23.12.2020. godine. Na zapisniku sa sednice upravnog odbora tuženog br. 316/1 od 14.12.2020. godine, na osnovu ocene rezultata rada i ekonomsko- socijalnih pokazatelja utvrđeno je da se ne može obaviti diferenciranje na osnovu rezultata rada, da su sva trojica zaposlenih u sličnoj ekonomskoj poziciji, da se ocenom porodičnih prilika imalo u vidu da preostala dva zaposlena imaju maloletnu decu o čijem staranju se moraju brinuti, dok tužilac ima odraslu decu sposobnu za život, nakon čega je većinom glasova doneta odluka da se tužiocu otkaže ugovor o radu. Rešenjem o otkazu Ugovora o radu broj ../20 od 25.12.2020. godine kao razlog za otkaz ugovora sa pripadajućim aneksima naveden je prestanak potrebe za radom tužioca sa pozivom na kriterijume i razloge navedene na zapisniku sa sednice upravnog odobra tuženog od 14.12.2020. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev.

Odrebom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 191. stav 1.Zakona o radu, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

Odredbama člana 153. – 157. Zakona o radu propisan je postupak koji je poslodavac dužan da sprovede prilikom oglašavanja zaposlenih tehnološkim viškom, kao i mere koje je dužan da preduzme.

Kako je u konkretnom slučaju tužiocu sa pozivom na odredbu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom u cilju racionalizacije poslova i smanjenje troškova, tuženi poslodavac je bio dužan da u osporenom pojedinačnom aktu navede sve okolnosti i činjenice iz kojih proizlazi osnovanost razloga za otkaz ugovora o radu tužiocu. Odluka o tehnološkom višku je doneta primenom dopunskog kriterijuma, ocene porodičnih prilika zaposlenih, bez pismenih podataka i dokaza o socijalno-ekonomskom statusu porodice zaposlenih, već samo na osnovu usmenih informacija sa kojima su raspolagali članovi upravnog odbora, pa se i po nalaženju ovog suda ne može utvrditi na osnovu čega, odnosno na osnovu kojih elemenata po svakom od kriterijuma je ocena za zaposlene koji se porede pa i tužioca data. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi, suprotno revizijskim navodima, utvrdili da je pobijano rešenje o otkazu tužioca nezakonito, zbog čega je isto i poništeno.

Posledica poništaja osporenog rešenja je obaveza tuženog da tužioca vrati na rad, kako je pravilno odlučeno od strane nižestepenih sudova.

Revizijskim navodima se ponavljaju žalbeni navodi koji su bili predmet ocene od strane drugostepenog suda i osporava činjenično stanje što ne predstavlja revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke. Zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen jer tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković