Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 597/2024 od 04.04.2024. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2793/2023 od 19.10.2023. godine u stavu prvom i drugom izreke, usvajajućim delovima stava trećeg i četvrtog izreke i u stavu šestom izreke i žalba tuženog odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu sedmom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog i drugostepenog postupka isplati iznos od 485.725,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 459.125,00 dinara od izvršnosti presude do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova na ime sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom tuženi se u reviziji paušalno poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme u periodu od 10.08.2019. godine do 07.12.2019. godine, na poslovima ... po osnovu ukupno četiri ugovora o radu. Po isteku četvrtog ugovora tužilac je nastavio faktički da radi u periodu od 07.12.2019. godine do 15.06.2020. godine za koji rad mu nije isplaćena naknada. Tužilac je sa tuženim ugovorio zaradu od 155,30 dinara po radnom času pri čemu je tužiočeva zarada u periodu kada je njen iznos bio ispod minimalnog, obračunata primenom minimalne cene rada po času. Visina spornog potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Tužilac je za povredu svog prava saznao 15.06.2020. godine kada je prestalo njegovo radno angažovanje kod tuženog. Tužbu u ovoj parnici podneo je 05.06.2020. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac bio u faktičkom radnom odnosu kod tuženog od 07.12.2019. godine do 15.06.2020. godine, te da mu za ovaj period pripadaju dosuđena potraživanja iz radnog odnosa.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 16. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a članom 108. stav 1. tačka 3. istog Zakona da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za prekovremeni rad najmanje 26 % od osnovice.

Odredbom člana 68. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu sa ovim zakonom. Zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Pod neprekidnim radom smatra se i vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju i odsustva sa rada uz naknadu zarade. Zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom.

Odredbom člana 76. stav 1. Zakona o radu propisano je da je u slučaju prestanka radnog odnosa poslodavac dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete (stav 2.).

U konkretnom slučaju tužilac je bio angažovan za rad kod tuženog na poslovima ... od 07.12.2019. godine do 15.06.2020. godine bez zaključenog ugovora o radu, tuženi poslodavac tužiocu nije isplatio ugovorenu zaradu, niti je dokazao da je tužiocu omogućio da iskoristi godišnji odmor, a do zaključenja glavne rasprave sudu nije dostavio rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, zbog čega je u obavezi da isplati zaradu sa uvećanjem za prekovremeni rad, kao i naknadu štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Nisu osnovani navodi u reviziji tuženog da su nižestepeni sudovi pogrešno utvrdili momenat saznanja tužioca da mu je povređeno pravo što je od uticaja na blagovemenost podnete tužbe, o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti.

Odredbom člana 195. Zakona o radu propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.). Povreda prava u vezi sa radom se može utvrditi i faktičkom radnjom ili nečinjenjem poslodavca kao u konkretnom slučaju, nezaključivanjem ugovora o radu sa licem koje faktički obavlja rad na način kako je to propisano članom 30. istog zakona. U toj pravnoj situaciji početak roka za sudsku zaštitu vezuje se dan učinjene povrede, odnosno dan saznanja zaposlenog za učinjenu povredu. To je dan kada je zaposleni saznao ili mogao da sazna da mu neko pravo uskraćeno, ograničeno ili na drugi način narušeno.

S obzirom na to da je rok iz člana 195. Zakona o radu za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa prekluzivan rok materijalnog prava, to znači da propuštanje ovog roka dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. O blagovremenosti ove tužbe sud je dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Računanje roka zavisi od toga da li je pravo koje se štiti povređeno odlukom ili faktičkom radnjom. Ako je pravo povređeno faktičkom radnjom rok se računa od dana saznanja za povredu. To je dan kada je zaposleni saznao da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno, suženo ili na drugi način narušeno. U ovom slučaju, rok počinje teći prvog narednog dana od saznanja, a ističe protekom zakonom propisanog roka. Dan saznanja za povredu prava vezuje se za punu izvesnost o postojanju povrede.

U konkretnom slučaju tužilac je obavljao faktički rad kod tuženog u periodu od 07.12.2019. godine do 15.06.2020. godine, kada je prestalo njegovo radno angažovanje kod tuženog, pa rok za podnošenje tužbe počinje teći narednog dana od dana saznanja odnosno od 16.06.2020. godine, pa od tog datuma do dana podnošenja tužbe, odnosno do 05.08.2020. godine nije protekao rok iz člana 195. Zakona o radu, suprotno navodima u reviziji.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Troškovi tužioca na ime nagrade advokatu za sastav odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja ove parnice, pa je sud na osnovu odredbe člana 154. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković