Protiv navedene pravnosnažne presude, prvotuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija prvotuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 1. tačka 10. na koju ukazuje revident ne može biti predmet razmatranja u reviziji, prema članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je reč procesnom prigovoru koji nije istican tokom prvostepenog postupka ni u postupku po žalbi.

Predmet tužbenog zahteva je da se utvrdi da je apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo Ugovor o kupoprodaji stana delovodni br. 06/1 D-34/1 od 23.02.2000. godine, zaključen dana 22.02.2000. godine između Gemax d.o.o. Beograd, kao prodavca i Savezne uprave carina, kao kupca i da se obaveže drugotuženi da preda u državinu tužiocu stan koji se nalazi u Beogradu na ..., u ul. ... br. .., stan br. .. .

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, pravni prethodnik tužioca „Gemax inženjering“ je od Holding korporacije GK „Komgrap“ 22.10.1991. godine, po osnovu Ugovora o kupoprodaji stana koji je overen pred II Opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br 11485/2000 dana 22.07.2000. godine u naselju ... III M3, blok 1, br. 233, kupio stan br. 24, na V spratu objekta 6, površine 68,92 m², po ceni od 39.900,00 dinara. Aneksom 1 od 03.11.1999. godine, koji je overen pred II Opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br 11486/2000 dana 22.07.2000. godine, utvrđen je novi broj stana 23 i površina od 68,11 m2, a dana 22.02.2000. godine tužilac je kao prodavac zaključio kupoprodajni ugovor sa Saveznom upravom carina kao kupcem, po ugovorenoj ceni od 2.929.100,00 dinara. Ugovor nije bio overen pred sudom, a predviđao je da se cena isplati u roku od 10 dana od potpisivanja. Utvrđeno je i to da je 25.02.2000. godine sačinjen zapisnik o primopredaji stana, koji je u ime kupca preuzeo drugotuženi AA. Prema dopisu od 11.04.2001. godine, pravni prethodnik tužioca je obavestio prvotuženog da je za njihove potrebe izvodio radove na lokaciji Sajma i da mu je ustupio (prodao) stanove na lokaciji ..., između ostalog i stan po Ugovoru zavedenom kod Carine br. 06/1 D-34/1 od 23.02.2000. godine u vrednosti od 2.929.100,00 dinara. Naveo je da je dogovor bio da se umesto ugovorene cene realizuje kompenzacija putem isporuke goriva, a da zbog drastičnog dispariteta u ceni goriva nije bilo moguće izvršiti kompenzaciju isporučenog goriva i izvedenih radova i prodatih stanova, jer je zvanična cena goriva bila i do tri puta niža od cene na slobodnom tržištu, pa je predloženo da se kompenzacija realizuje sada kada su cene stabilne.

Presudom Trećeg Osnovnog suda u Beogradu P 7631/2022 od 21.04.2023. godine, usvojen je tužbeni zahtev Republike Srbije, protiv AA, radi predaje predmetnog stana u posed. Drugotuženi je bio u faktičkoj vlasti predmetnog stana počev od 25.02.2000. godine, kao dana sačinjavanja Zapisnika o primopredaji, a nije dostavio dokaz da je predmetni stan vratio. Drugotuženi je dana 11.04.2024. godine izvršio promenu adrese prebivališta, ali ne i dokaz o predaji stana u posed tužiocu ili Republici Srbiji.

Na osnovu izvedenih dokaza nižestepeni sudovi su stanovišta da je predmetni Ugovor o kupoprodaji stana, delovodni br. 06/1 D-34/1 od 23.02.2000. godine, ništav pravni posao, saglasno odredbi člana 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da je isti zaključen u pisanoj formi i potpisan od strane ovlašćenih lica, ali da za punovažnost istog nedostaje overa potpisa ovlašćenih lica od strane nadležnog suda i da prvotuženi u toku postupka nije dokazao da je u pretežnom delu ispunio svoju obavezu, odnosno da je isplatio kupoprodajnu cenu. Okolnost da je prodavac u potpunosti izvršio svoju ugovornu obavezu nije dovoljna za konvalidaciju ugovora, već da je potrebno da kupac svoju obavezu izvrši u celini ili u pretežnom delu, što prvotuženi u toku postupka nije dokazao, iako je teret dokazivanja navedene činjenice bio na njemu, u smislu člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Kod činjenice da je tužilac vlasnik stana, kao i da se stan nalazi u posedu drugotuženog, na osnovu odredbe člana 37. stav 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, osnovan je i deo tužbenog zahteva koji se odnosi na predaju predmetnog stana.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident smatra da nema mesta odluci kojom se utvrđuje ništavost predmetnog ugovora posebno iz razloga neispunjenja obaveze. U ugovoru je konstatovano da će primopredaja biti izvršena nakon isplate kupoprodajne cene. Zato smatra da je ugovor ispunjen i da je konvalidiran, te da isplata kupoprodajne cene nije bila sporna. Smatra i da tužilac nema aktivnu legitimaciju da traži da mu se stan preda u državinu jer nije dokazao da je vlasnik predmetnog stana.

Revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovor o kupoprodaji stana broj 06/1 D- 34/1 od 22.02.2000. godine zaključen je između pravnog prethodnika tužioca „Gemax d.o.o.“ Beograd kao prodavca i Savezne uprave carina kao kupca. Ugovor je sačinjen u pisanoj formi, ali nije overen od strane suda, što je bio zakonski uslov za njegovu punovažnost u skladu sa odredbom člana 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, br. 42/98 i dr.). Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor koji nije zaključen u formi propisanoj zakonom je ništav. To je razlog zbog čega je utvrđena ništavost predmetnog ugovora, a ne izostanak isplate kupoprodajne cene, kako se to ističe u reviziji. Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji nije overen može se konvalidirati samo ako je u potpunosti ili u pretežnom delu izvršen, odnosno ako je kupac isplatio cenu i stupio u državinu, a prodavac mu stvar predao bez protivljenja. Izvedeni dokazi nisu potvrdili da je kupoprodajna cena isplaćena u celini ili u pretežnom delu, niti da je izvršena na način koji bi doveo do naknadne konvalidacije ugovora, odnosno kompenzacijom. Upravo je ova činjenica, nasuprot revizijskim navodima, bila sporna, a prvotuženi na kome je bio teret dokazivanja istu nije dokazao. Činjenica da je ugovorena primopredaja nakon isplate ne dokazuje da je do isplate zaista došlo, imajući u vidu sadržinu dopisa tužioca od 11.04.2001. godine, pa se ni ugovor ne može smatrati izvršenim. U situaciji kada nedostaje dokaz da je kupoprodajna cena isplaćena, ne može se govoriti o izvršenju ugovora u smislu člana 103. stav 2. ZOO, pa samim tim nema ni uslova za konvalidaciju.

Revident neosnovano ističe da tužilac nema aktivnu legitimaciju da mu se stan preda u državinu zbog toga što nije vlasnik stvari. Ova činjenica je bitna za predaju, a ne za ništavost. Utvrđena ništavost predmenog ugovora predstavlja osnov za predaju, pa je u konkretnom slučaju pravilno primenjena odreddba člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Sledom navedenog, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković