Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pokojni ĐĐ, suprug tužilje AA i otac tužilaca BB i VV, je bio u prijateljskim odnosima sa tuženima, sa kojima se često viđao i družio. ĐĐ je imao mesarsku radnju i kada je odlazio da kupuje živu vagu bila mu je potrebna veća količina novca, pa su mu tuženi u više navrata pozajmljivali određene sume novca, a koje pozajmice je ĐĐ vratio tuženima. ĐĐ je 2003. godine postigao usmeni dogovor sa tuženom o pozajmici 20.000 evra, o čemu je naknadno sačinjena pismena potvrda 15.03.2003. godine potpisana od strane tužene, u kojoj se navodi da je tužena ustupila ĐĐ na korišćenje 20.000 evra u trajanju od 6 meseci, sa početkom od 15.03.2003. godine, da postoji mogućnost da se po naknadnom dogovoru period produži i da je naknada za korišćenje novca od 5 % mesečno odnosno 1.000 evra koje je ĐĐ u obavezi da mesečno da, tj. 15. u mesecu. ĐĐ je, zatim 2005. godine (bez tačnog datuma), od tužene pozajmio 28.000 evra bez ugovaranja kamate, o čemu je sačinjen pisani ugovor o pozajmici, potpisan od strane zajmodavca, zajmoprimca i svedoka i od tuženog 33.000 evra na neodređeni period, o čemu je sačinjen poseban pisani ugovor. Po pozivu tuženih 2006. godine da im dug vrati, ĐĐ se nije javio na telefon i u narednom periodu nije dolazio na zajednička druženja. Jednom prilikom ĐĐ je rekao da će sve dugove vratiti jer ima nameru da proda zemlju te očekuje dobit od 300.000 evra, ali se to do njegove smrti nije desilo. ĐĐ je preminuo ...2007. godine i na njegovoj zaostavštni koju čini pokretna i nepokretna imovina za naslednike su oglašeni ovde tužioci, na po 1/3 delova zaostavštine. Pokojni ĐĐ je tuženoj vratio pozajmljeni iznos od 20.000 evra 2003. godine, dok pozajmljeni iznos od 28.000 evra po ugovoru iz 2005. godine nije vratio, niti je po ugovoru iz 2005. godine tuženom vratio pozajmljen iznos od 33.000 evra.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužioci zahtevaju utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu od 20.000 evra od 15.03.2003. godine, ugovora o pozajmici od 28.000 evra i ugovora o pozajmici od 33.000 evra, sa tvrdnjom da su iznosi pozajmljeni uz zelenašku kamatu kojom su se tuženi kao zajmodavci koristili stanjem nužde pravnog prethodnika tužilaca i njegovom lakomislenošću, čime su povređena osnovna načela građanskog prava i to načelo jednake vrednosti davanja i savesnosti i poštenja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev uz pravilan zaključak da predmetni ugovori o zajmu nisu zelenaški ugovori već punovažni pravni poslovi.

Članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Članom 141. stav 1. istog Zakona da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti, dok je stavom 2. istog člana propisano da se na zelenaški ugovor shodno primenjuju odredbe ovog zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora.

Da bi ugovor bio ništav, saglasno članu 141. stav 1. ZOO, potrebno je da pored teškog materijalnog položaja nekog lica, to lice bude nedovoljno iskusno, lakomisleno ili zavisno u odnosu prema licu koje koristi njegovu situaciju radi ostvarivanja koristi ugovaranjem uzajamnih davanja u očiglednoj nesrazmeri.

U konkretnom slučaju i po oceni Vrhovnog suda reč je o pravno valjanim, a ne o zelenaškim ugovorima u smislu člana 141. stav 1. u vezi člana 103. ZOO. Ovo s toga jer je prema utvrđenim okolnostima, svaki od ugovora o zajmu rezultat postignute saglasnosti ugovarača u pogledu iznosa novca koji je pozajmljen i koji treba vratiti, bez obračunate kamate ili njenog posebnog ugovaranja saglasno članu 557. ZOO, što znači da je reč o beskamatnim ugovorima o zajmu, zaključenim uz očuvanje jednake vrednosti uzajamnih davanja i uz poštovanje načela savesnosti i poštenja, pa time i punovažnim pravnim poslovima. Navedeno se odnosi i na ugovor o pozjamici 20.000 evra, koji je usmeno zaključen između tužene i pravnog prethodnika tužilaca i u potpunosti izvršen saglasno usmenom dogovoru, pa je u takvoj situaciji, i po oceni Vrhovnog suda, potvrda od 15.03.2003. godine sačinjena nakon zaključenja tog ugovora, potpisana od strane tužene, koja sadrži označeni iznos zajma od 20.000 evra sa kamatom od 5 % mesečno, bez uticaja na njegovu punovažnost.

Navodima revizije se ne dovodi u sumnju pravilna primena materijalnog prava, jer prema utvrđenim okolostima, pravni prethodnik tužilaca je pored posla koji je obavljao – imao je mesarsku radnju, posedovao i nepokretnosti znatne vrednosti u odnosu na iznos primljenih pozajmica (što potvrđuje činjenica da je nameravao da od prodaje nepokretnosti ostvari dobit od 300.000 evra), pa nije reč o korišćenju stanja nužde ĐĐ pri zaključenju navedenih ugovora. Odnos zavisnosti koji zahteva član 141. stav 1. ZOO, treba da postoji u odnosu na drugog ugovarača koji tu situaciju koristi za ostvarenje nesrazmerne koristi, a takav odnos pravnog prethodnika tužilaca u odnosu na tužene nije postojao. Eventualna lakomislenost, uslovljena željom da obezbedi dalje poslovanje mesare, može biti samo motiv pravnog prethodnika tužilaca za zaključenje ugovora o zajmu sa tuženima, a taj motiv ne utiče na punovažnost zaključenih ugovora.

Kako ostali navodi revizije ne dovode u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković