Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje jer je potrebno tumačenje odredbi Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, iz kog razloga je Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tuženog na Odeljenju ... na radnom mestu medicinska sestra. U periodu od 25.03.2021. godine do 16.04.2021. godine tužilja je bila privremeno sprečena za rad jer je bila pozitivna na virus korona. U Izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad od 25.03.2021. godine navedeno je da je uzrok tužiljine privremene sprečenosti za rad „COVID 19 - virus identifikovan“. Za vreme privremene sprečenosti za rad tužilji je isplaćena naknada plate u visini 65% od osnova za naknadu plate, što je iskazano u obračunu plate za tužilju za sporni period. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke utvrđena je visina novčanog potraživanja tužilje na ime razlike naknade plate od 65% do 100%, koji obračun stranke nisu osporavale. U vreme kada je obolela od virusa Covid 19 tužilja je radila u stacionaru Zelengora gde je bila tzv. „zelena zona“, dok je „crvena zona“ bila u stacionaru Radonu, koji je bio kovid bolnica. Tuženi je od početka pandemije imao obezbeđenu svu neophodnu zaštitnu opremu za zaposlene i svi zaposleni su imali obavezu da se pridržavaju propisanih mera zaštite. Tužilja je u zelenoj zoni od zaštitne opreme nosila zaštitne rukavice i masku. Tužilja smatra da joj za period dok je bila privremeno sprečena za rad zbog potvrđene bolesti Covida 19 pripada pravo na naknadu plate u visini od 100% od osnova za naknadu plate prema člana 101a Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom procesnih pravila o teretu dokazivanja odbio tužbeni zahtev smatrajući da tužilja nije dokazala da je do zaražavanja virusom Covid 19 došlo na radnom mestu, odnosno da je ova bolest kod nje nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka, odnosno službenih dužnosti i kontakata sa licima kojima je potvrđena bolest Covid 19 u smislu odredbe člana 101a Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave. Argumentacija ovog suda je da je tuženi predvideo crvenu zonu kao zonu visokog rizika u kojoj postoji izvesnost od zaražavanja zaposlenih u kontaktu sa pacijentima obolelim od virusa Covid 19 i da se ne mogu ceniti na isti način uslovi rada, odnosno rizik koji je postojao u zelenoj zoni gde su bili smešteni pacijenti na rehabilitaciji, odnosno oni koji su se lečili od svojih primarnih bolesti, bez obzira što iz izvedenih dokaza proizilazi da su i pojedini pacijenti u zelenoj zoni bili zaraženi istim virusom. Prema mišljenju prvostepenog suda, zbog mera koje je preduzimeo tuženi, zaposleni u zelenoj zoni nisu bili izloženi konstatnom riziku, odnosno rizik po zaposlene od oboljevanja od virusa Covid 19 je u ovoj zoni bio manji i ne predpostavlja se za razliku od crvene zone.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično - pravni zaključak prvostepenog suda da tužilja nije dokazala uzročno-posledičnu vezu između zaražavanja virusom Covid 19 i obavljanja poslova njenog radnog mesta, sa obrazloženjem da je tužilja radila u zelenoj zoni sa pacijentima koji na prijemu nisu bili pozitivni na virus Covid 19, a da se medicinsko osoblje koje je radilo u crvenoj zoni nije mešalo sa medicinskim osobljem u zelenoj zoni, pri čemu je tuženi preduzeo sve mere zaštite svojih zaposlenih obezbeđujući im neophodnu zaštitnu opremu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se u reviziji tužilje ističe da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 115. stav 1. tačke 1) i 2) Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ... 95/2018) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana i to najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rad, ako zakonom nije drugačije regulisano, odnosno u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću.

Aneksom 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br. 58/2020 od 20.04.2020. godine, a stupio na snagu 21.04.2020. godine, dopunjen je navedeni kolektivni ugovor (objavljen u „Službenom glasniku RS“, br. 96/2019, u daljem tekstu: PKU) tako što je dodat član 101a, koji glasi: „Zaposleni ima pravo na naknadu plate u visini od 100% prosečne plate u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, ako je sprečenost za rad nastala zbog potvrđene zarazne bolesti Covid-19 ili zbog mere izolacije ili samoizolacije naložene u vezi sa tom bolešću, a koja je nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka, odnosno službenih dužnosti i kontakata sa licima kojima je potvrđena bolest Covid-19 ili naložena mera izolacije ili samoizolacije (stav 1). Zaposleni ostvaruje pravo iz stava 1. ovog člana tako što se: 1) za prvih 30 dana odsustva sa rada isplata visine naknade plate vrši iz sredstava poslodavca; 2) počev od 31. dana odsustva sa rada, isplata visine naknade plate vrši se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja do zakonom propisane visine naknade plate, a iz sredstava poslodavca, za preostali iznos razlike do visine od 100% prosečne plate (stav 2). Pravo na naknadu plate iz stava 1. i 2. ovog člana ostvaruje zaposleni koji je odsustvovao sa rada počev od 01.03.2020. godine iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana (stav 3). Odsustvo sa rada iz stava 1. ovog člana zaposleni dokazuju rešenjem nadležnog organa (sanitarnog inspektora, organa nadležnog za kontrolu prelaženja državne granice, carinskog organa, izvodom iz evidencije Ministarstva unutrašnjih poslova i dr.) ili izveštajem lekara o privremenoj sprečenosti za rad (doznaka), u skladu sa zakonom (stav 4)“.

U konkretnom slučaju, tužilji je dok je bila odsutna sa rada zbog privremene sprečenosti za rad koja je nastala zbog potvrđene bolesti Covid-19 isplaćena naknada plate u visini 65% od osnova za naknadu plate, a tužilja smatra da je bila u neposrednom riziku od zaražavanja tokom obavljanja poslova i radnih zadata svog radnog mesta i da joj zato pripada pravo na naknadu plate u visini od 100% prema članu 101a PKU. Svoj zahtev za isplatu razlike naknade plate tužilja zasniva na činjenicama da su pojedini pacijenti koji su bili primljeni u stacionar „Zelengora“ kao zelenu zonu nakon prijema pokazali simptome zaraze od virusa Covid-19 i da je nakon testiranja utvrđeno da su isti pozitivni na ovaj virus, zbog čega su bili otpušteni iz stacionara „Zelengora“ kako bi se dalje lečili kući od ovog virusa, da se dr BB sa kojom je radila takođe zarazila od ovog virusa u istom periodu kao i ona, da su pored njih dve u istom periodu još tri koleginice u stacionaru obolele od ovog virusa, a da su sa svim pacijentima, pa i pacijentima koji su u međuvremenu oboleli od virusa Covid-19 imali svakodnevan neposredan kontakt kroz jutarnje vizite, davanje terapija, pružanja neposredne pomoći u smislu odlaska do toaleta, presvlačenja, kupanja i ostalo. Tužilja je na ove činjenice i okolosti pod kojima se zarazila u toku postupka predložila saslušanje određenih svedoka, koji su u svojim iskazima potvrdili njene činjenične navode, a dostavila je i spisak pacijenata na rehabilitaciji E zaraženih virusom Covid-19 u periodu od 12.03.-22.03.2021. godine. Prvostepeni sud je u obrazloženju ocene izvedenih dokaza naveo da je cenio iskaze saslušanih svedoka i da je iste prihvatio budući da su isti međusobno saglasni i neprotivrečni, a zatim je naveo da nije prihvatio navode tužilje i dostavljeni spisak pacijenata obolelih od virusa Covid-19, jer ovi dokazi ne ukazuju da postoji uzročno-posledična veza između obavljanja poslova i radnih zadataka tužilje sa njenim oboljevanjem od virusa Covid – 19, već da se radi o pretpostavakama.

Tumačenjem citiranih odredbi člana 101-a navedenog PKU, proizilazi da zaposleni ima pravo na naknadu plate u visini 100% prosečne plate ukoliko je sprečenost za rad nastala zbog potvrđivanja zarazne bolesti Covida 19, ali da je potrebno dokazati činjenice da je ova zarazna bolest posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka, odnosno službene dužnosti i kontakata sa licima kojima je potvrđena bolest Covid-19. Opšte poznata činjenica je da je za vreme pandemije ovog virusa skoro svaka zdravstvena ustanova imala pacijente i zaposlene koji su oboleli od ovog virusa. U članu 101-a stav 4. PKU propisana su dokazna sredstva kojima se dokazuje odsustvo sa rada zaposlenog, pa je, između ostalog, navedeno da se odsustvo sa rada zbog bolesti Covid-19 dokazuje izveštajem lekara o privremenoj sprečenosti za rad (doznaka), u skladu sa zakonom. Obzirom da izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad (doznaka) ne sadrži podatak o dijagnozi, uz taj izveštaj zaposleni obično dostavlja drugi medicinski dokaz o potvrđenoj bolesti Covida-19. U konkretnom slučaju tužilji je u izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad od 25.03.2021. godine bilo navedeno da je uzrok njene privremene sprečenosti za rad identifikovan virus Covida-19. Precizno dokazati ko je i na koji način (od koga) zaražen navedenim virusom i shodno tome i oboleo od navedene bolesti je teško utvrditi kod zdravstvenih radnika, ali sama činjenica da je zaposleni u zdravstvenoj ustanovi u kojoj su i drugi zaposleni i pacijenti imali potvrđenu navedenu bolest, bez obzira da li je ta zdravstvena ustanova bila u kovid režimu rada ili ne, može se dovesti u vezu da je i taj zaposleni obavljajući svoje svakodnevne poslove i radne zadatke oboleo od te bolesti u periodu kada je u zdravstvenoj ustanovi bilo potvrđenih slučajeva od te zarazne bolesti, bilo kod drugih zaposlenih ili kod pacijenata.

U konkretnom slučaju, tužilja je u predmetnoj parnici predložila dokaze koji su izvođeni na okolnost da li je u periodu pre i u vreme njenog zaražavanja kod tuženog bilo zaposlenih i pacijenata sa potvrđenim slučajevima oboljevanja od zarazne bolesti Covid-19. Ovo jesu relevantne činjenice od kojih zavisi pravilna primena člana 101a PKU. U slučaju da je u vreme kada se tužilja zarazila ovim virusom bilo i drugih zaposlenih koji su oboleli od istog virusa i koji su iz istog tog razloga bili privremeno sprečeni za rad, kao i da je tužilja bila u kontaktu sa pacijentima za koje se naknadno potvrdilo da su zaraženi istim virusom, u takvoj situaciji se može smatrati da je sprečenost za rad koja je nastala zbog nesumnjivo potvrđene zarazne bolesti Covid-19 kod tužilje nastupila kao posledica neposrednog izlaganja riziku po osnovu obavljanja poslova i radnih zadataka njenog radnog mesta kod tuženog.

Sledom navedenog, u ponovnom postupku je potrebno da prvostepeni sud, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, utvrditi u potpunosti i pravilno činjenično stanje, da bi potom pravilnom primenom i tumačenjem materijalnog prava iz člana 101a PKU ponovo odlučio o tužbenom zahtevu.

Kako odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta na osnovu odredbe člana 163. stav 4. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković