Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Navode u reviziji kojima se zapravo ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene na radnom mestu ..., i kao namešteniku šeste vrste, plata joj se obračunava i isplaćuje po koeficijentu VI platne grupe, odnosno 1,00. U obračunskim listama zarada za tužilju nema posebnih stavki iz kojih bi se moglo zaključiti da su naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora obračunati i sadržani u isplaćenoj zaradi. Sve vreme utuženog perioda plata tužilje bila je manja od minimalne neto zarade i tužena joj je dotirala platu do nivoa minimalne zarade uvođenjem u obračunsku listu zarada kategorije ''razlika do minimalne zarade''. Visina potraživanja na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova za ishranu u toku rada, utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast, koji je rađen imajući u vidu Zakon o radu i opšte akte koji su važili u periodu od 1991. godine i na dalje, i na koji stranke nisu imale primedbe.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. stav 6. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju prvostepenog suda, u situaciji kada je tužena tužilji u spornom periodu, isplaćivala platu u visini minimalne zarade proizlazi da u plati, koja je tužilji isplaćivana, nije sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pa je tužena dužna da te naknade isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, iz razloga što su u koeficijentu za obračun plate sadržane i naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kojim su regulisane plate i naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama, i koji je lex specialis u odnosu na Zakon o radu, usled čega nema osnova da se primenjuju kriterijumi iz ranije važećeg Opšteg kolektivnog ugovora, odnosno za supsidijarnu primenu Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 113/17), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je supsidijarna primena Zakona o radu propisana samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Državni službenici nalaze u posebnom režimu radnih odnosa na koje se primenjuju posebni propisi u ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti iz radnog odnosa i da prilikom odlučivanja o pravu na naknadu za ishranu u toku rada i regresa za koršćenje godišnjeg odmora nema mogućnosti primene odredbi Zakona o radu, odnosno propisa koji se odnose na opšti režim radnih odnosa. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate.

Činjenica da se u isplatnim listićima ne vidi koji deo koeficijenta tužilje predstavlja naknadu za ishranu u toku rada i regresa za koršćenje godišnjeg odmora ne podrazumeva da u koeficijent prilikom njegovog utvrđenja nisu uračunate predmetne naknade kao deo osnovne zarade, niti da je iznos navedenih naknada različit za zaposlene što bi se dogodilo kada bi ova naknada ulazila u osnovicu, s obzirom da se osnovica množi sa koeficijentom – koji je različit za zaposlene raspoređene na različitim radnim mestima, te ta činjenica sama po sebi ne stvara osnov za zaključak da isplata naknada za regres i topli obrok za sporni period nije izvršena.

Takođe, kako je ostvarivanje prava na naknadu za ishranu u toku rada i prava na regres za korišćenje godišnjeg odmora, koja su predviđena odredbama člana 118. tačka 5. i 6. Zakona o radu, obezbeđeno i Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, za zaposlene na koje se primenjuju odredbe ovog zakona, to nije povređen princip zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 3. Ustava RS ni sa stanovišta međusobnog položaja zaposlenih koji pripadaju kategorijama na koje se zakon primenjuje, a ni sa stanovišta njihovog položaja u odnosu na ostale zaposlene na koje se primenjuje Zakon o radu.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković