Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka koje, saglasno članu 407. stav 1. ZPP, mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao profesionalni sportista – fudbaler igrao za fudbalski klub „Suwon Samsung” iz Koreje, sa kojim je dana 06.07.1998. godine zaključio ugovor, prema kome se klub obavezao da će plaćati poreze igračima, sa važenjem do 31.12.2000. godine. Tužilac se 2004. godine vratio u Republiku Srbiju i u nameri da kupi ciglanu u ..., prebacio je novac iz banke u Švajcarskoj u banku na teritoriji Srbije. Dana 03.11.2006. godine fudbalski klub „Suwon Samsung” iz Koreje je izdao potvrdu da je tužilac kao profesionalni fudbaler u navedenom klubu zaradio iznos od 380.000 USD i da je klub platio porez na ovaj prihod od 29,2% za period od 1998 – 1999. godine, na osnovu zaključenog ugovora. Opštinski sud u Bačkoj Palanci je dana 24.01.2008. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage prema ovde tužiocu, zbog osnovane sumnje da u toku 2006. godine nije prijavio devizni prihod ostvaren u inostranstvu dana 26.10.2005. godine po osnovu bavljenja profesionalnim igranjem fudbala u ukupnom iznosu od 299.900 evra, u dinarskoj protivvrednosti 25.636.531,64 dinara, što je bio u obavezi, a koja sredstva su iz „Nemačke banke AG“ prebačena na njegov privatni račun kod „AIK Banke“ a.d. Beograd, čime je izbegao plaćanje godišnjeg prihoda na dohodak građana u iznosu od 2.563.653,16 dinara i za isti iznos oštetio Republiku Srbiju, čime je izvršio krivično delo poreske utaje iz čl.229 stav 2. u vezi stava 1. KZ. Dana 16.05.2009. godine Opštinsko javno tužilaštvo u Bačkoj Palanci podiglo je optužni predlog protiv tužioca, zbog krivičnog dela poreske utaje, a dana 15.07.2010. godine je obustavljen krivični postupak zbog odustanka tužilaštva od daljeg krivičnog gonjenja, jer je utvrđeno da je tužilac u Republici Koreji platio porez na ostvareni prihod i da nema obavezu da ponovo plati porez na dohodak. Rešenjem Ministarstva finansije – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad, Filijala Bačka Palanka od 18.02.2008. godine poreskom obvezniku, ovde tužiocu utvrđen je porez na ostale prihode – prihode sportista i sporskih stručnjaka od 3.140.035,80 dinara, kao i godišnji prihod na dohodak građana od 1.017.459,87 dinara, na koje rešenje je tužilac izjavio žalbu koja je rešenjem Ministarstva finansija – Poreka uprava od 28.10.2008. godine odbijena. Vrhovni sud Srbije je dana 10.09.2009. godine doneo presudu kojom je odbijena tužba tužioca protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreske uprave od 18.02.2008. godine, a potom je 08.03.2012. godine isto ministarstvo donelo rešenje kojim se zahtev za ponavljanje postupka poreskog obveznika, ovde tužioca, odbija. Tužilac je dana 26.12.2013. godine na ime poreza na prihod Poreskoj upravi – Filijala Novi Sad uplatio 2.750.000,000,00 dinara, a dana 27.12.2013. godine na ime jednokratne takse za prinudnu naplatu 5% iznos od 137.517,85 dinara, čime je tužilac svoj dug izmirio u celosti. Upravni sud u Beogradu je dana 22.05.2014. godine doneo presudu kojom se odbija tužba tužioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija RS – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad od 08.03.2012. godine.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je ocenio da je rešenjem poreske uprave tužilac postao obveznik plaćanja poreza i na teritoriji Republike Srbije iako nije boravio, niti je ostvarivao zaradu na njenoj teritoriji, a isti porez po višoj stopi je plaćen u Južnoj Koreji, čime je pretrpeo materijalnu štetu, s obzirom da je na strani tužene došlo do sticanja bez osnova, a sve primenom instituta propisanih u odredbi člana 185. i 210. Zakona o obligacionim odnosima, pa je ocenio osnovanim tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da potraživani iznos sa traženom zakonskom zateznom kamatom tužiocu isplati.

Drugostepeni sud je, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje ocenio da nema mesta odgovornosti tužene u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac nije dokazao da je bilo nepravilnog, odnosno nezakonitog rada organa tužene, s obzirom da sud nije mogao da preispituje konačnu i pravnosnažnu odluku organa uprave i suda koji je odlučivao u upravnom sporu po tužbi ovde tužioca. Naime, upravo činjenica da su u upravnom postupku donete pravnosnažne odluke povodom obaveze tuženog da plati porez na dohodak građana, prvostepeni sud usvajanjem zahteva tužioca zadire u punovažnost donetih odluka.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da nema nepravilnog rada organa tužene. Ovo iz razloga što je tužiocu rešenjem Poreske uprave od 18.02.2008.godine utvrđen porez na ostale prihode, žalba tužioca na navedeno rešenje odbijena rešenjem Ministarstva finansija od 28.10.2008.godine, kao i tužba tužioca protiv navedenog rešenja koja je odbijena presudom Vrhovnog suda Srbije od 10.09.2009.godine, da bi potom rešenjem Poreske uprave od 08.03.2012.godine bio odbijen i zahtev za ponavljanje postupka poreskog obveznika i konačno odlukom Upravnog suda od 22.05.2014.godine je odbijena tužba tužioca izjavljena protiv rešenja od 08.03.2012. godine. Stoga, u situaciji kada postoje pravnosnažne odluke nadležnih organa, po kom osnovu je tužilac i izvršio uplatu, ne može se govoriti o sticanju bez osnova na strani tužene, jer nije otpao osnov po kom je izvršena naplata potraživanja od tužioca.

Dakle, tužilac nema pravo na naknadu štete, s obzirom da nije dokazao da postoji nezakoniti i nepravilni rad organa tuženog u skladu sa odredbom člana 172. stav 1. ZOO. Citirana odredba propisuje odgovornost tužene ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Primena neodgovarajuće zakonske norme ne predstavlja bezuslovnu povredu ovlašćenja u vršenju funkcija državnog organa ukoliko je postupao u okviru zakonskih ovlašćenja. Radi zaštite prava stranaka, u cilju otklanjanja posledica pogrešnog tumačenja pravne norme, propisana su odgovarajuća pravna sredstva, koja je tužilac u konkretnom slučaju i iskoristio, a u odgovarajućim postupcima njegov tužbeni zahtev, kao i žalbe su odbijene, te kako nije utvrđena nepravilnost i nezakonitost u postupanju organa tužene, to tužilac nije dokazao da su mu organi tužene svojim postupanjem prouzrokovali štetu.

Suprotno navodima revizije, sud nema ovlašćenje da preispituje konačnu i pravnosnažnu odluku organa uprave i Vrhovnog suda. Osnov tužioca za naknadu štete u ovom parničnom postupku bi bile odluke donete u upravnom postupku, ali kako su u konkretnom slučaju u upravnom postupku donete pravnosnažne odluke povodom obaveze tuženog da plati porez na dohodak građana, to neosnovano tužilac potražuje naknadu štete u ovom parničnom postupku.

Kako se ostalim navodima revizije ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski navod prema odredbi člana 407. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković