Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ...18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupa iz člana 374. stav 1. u vezi članova 314. i 398. Zakona o parničnom postupku učinjenu pred prvostepenim sudom, koja nije razlog za izjavljivanje revizije po članu 407. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao pripadnik hrvatske vojske lišen slobode od strane vojne policije tadašnje JNA i u logoru u Sremskoj Mitrovici boravio je u periodu od 19.11.1991. do 14.08.1992. godine. Rešenjem Ministarstva odbrane Republike Hrvatske od 07.09.1995. godine, priznato mu je svojstvo ratnog vojnog invalida 4. grupe, sa 80% oštećenja organa, usled ranjavanja u odbrani suveriniteta Republike Hrvatske, zbog čega mu je priznato pravo na ličnu invalidninu, kao i poseban dodatak u visini od 50% od pripadajuće lične invalidnine. Dana 30.08.1993. godine, u psihijatrijskog klinici Opšta bolnica Osjek, tužiocu je dijagnistifikovan posttraumatski stresni poremećaj, počev od 1993. godine, a usled ranjavanja u ratu i zarobljeništvu gde je bio psihički i fizički zlostavljan.

Polazeći od činjenice da je tužilac iz zarobljeništva pušten dana 14.08.1992. godine, da je postraumatski stresni poremaćaj, a kao posledica zarobljavanja, dijagnistifikovan 30.08.1993. godine, kada je definitivno morao saznati za postojanje svih posledica zarobljavanja i kada je stekao pravo na njenu naknadu, potraživanje tužioca je zastarelo jer su od tada pa do podnošenja tužbe 24.04.2019. godine prema stanovištu nižestepenih sudova, protekli rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog toga je tužbeni zahtev tužioca odbijen.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužiočevo potraživanje naknade štete zastarelo, zbog čega je prestalo pravo tužioca da zahteva ispunjenje obaveze saglasno pravilu iz člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema članu 377. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, ali samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo, i ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. ZOO. Isti rok zastarelosti primenjuje se i u slučaju da je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje. U svim ostalim slučajevima, primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, ne postoji pravnosnažna presuda kojom je utvrđeno postojanje krivičnog dela i krivica nekog lica za krivično delo kojim je tužiocu prouzrokovana šteta, u vidu fizičkih i duševnih bolova, da bi se rok zastarelosti naknade štete koju tužilac potražuje mogao, računati primenom člana 377. stav 1. ZOO. Zbog toga su nižestepeni sudovi prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete u ovom sporu pravilno primenili odredbu člana 376. ZOO, jer tužiočevo potraživanje naknade štete zastareva u opštim rokovima zastarelosti potraživanja naknade štete – subjektivnom roku od tri godine od dana saznanja za štetu i učinioca, i objektivnom roku od pet godina od nastanka štete, a koji su do podnošenja tužbe u ovoj parnici 24.04.2019. godine protekli.

Razloge za primenu opšteg roka zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. ZOO, a ne privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. istog zakona, drugostepeni sud obrazložio je dovoljnim i valjanim razlizima koje prihvata i Vrhovni sud, zbog čega ih posebno ne obrazlaže u smislu člana 414. stav 2. ZPP. Ostalim revizijskim navodima tužioca, posredno i neporedno, osporava se činjenično stanje koje po njegovom mišljenju nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postupku, a koje je od značaja za primenu privilegovanog roka zastarelosti. Međutim, osporavanje utvrđenog činjeničnog stanje ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković