U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Bajić advokat iz ..., protiv tuženog JP „Vojvodinašume“ iz Petrovaradina, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić advokat iz ..., radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 564/2025 od 05.06.2025. godine, u sednici održanoj 03.12.2025. godine doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 564/2025 od 05.06.2025. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužilje i potvrđuje presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 15/2020 od 06.12.2024. godine.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženom na ime naknade troškova postupka po reviziji isplati 208.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 15/2020 od 06.12.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se utvrdi da je tuženi nedozvoljeno diskriminatorski postupao prema tužilji. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade pretrpljene nematerijalne štete isplati: 80.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti; 200.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti; 100.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljeni strah, ukupno 380.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade pretrpljene materijalne štete u visini izgubljene zarade za period od 01.07.2017. godine do 01.08.2019. godine isplati iznose bliže označene u tom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se naloži tuženom da o svom trošku objavi ovu presudu na oglasnoj tabli Direkcije preduzeća u Petrovaradinu i oglasnim tablama Direkcija svakog od svojih ogranaka, u štampanom izdanju Javnog glasila „Politika“ i na internet adresi izdanja ovog javnog glasila, a stavom šestim obavezena je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 570.050,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 564/2025 od 05.06.2025. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužilje i preinačena presuda Višeg suda u Novom Sadu P1 15/2020 od 06.12.2024. godine, tako što je utvrđeno da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužilji; obavezan da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati 80.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, 200.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i 100.000,00 dinara na ime naknade za pretrpljeni strah, ukupno 380.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate; obavezan tuženi da tužilji na ime naknade štete u visini izgubljene zarade ze period od 01.07.2017. godine do 01.08.2019. godine, isplati iznose bliže opisane u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate; obavezan da o svom trošku objavi ovu presudu na oglasnoj tabli Direkcije preduzeća u Petrovaradinu i oglasnim tablama Direkcija svakog od svojih ogranaka, u štampanom izdanju javnog glasila „Politika“ i na internet izdanju, odbijen tužbeni zahtev za naknadu troškova parničnog postupka od 570.050,00 dinara, tuženi obavezan da tužilji naknadi troškove postupka u ukupnom od 613.829,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao i ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona, koje bi mogle biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene „Srbijašume“ počev od 2001. godine na poslovima rukovodioca pravne službe. Poslove radnog mesta „rukovodilac službe za pravne, opšte i kadrovske poslove u Direkcija ŠG ...“ tužilja je nastavila da radi kod tuženog po osnovu Ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti od 10.07.2006. godine i Ugovora o radu od 08.05.2012. godine. Tokom 2017. godine, pojedini zaposleni kod tuženog počeli su da podnose tužbe protiv tuženog kao poslodavca radi isplate pogrešno obračunatih i isplaćenih zarada, kojim povodom su pojedini zaposleni tražili mišljenje tužilje kao pravnika. Tužilja je objasnila da osnov za podnošenje takvih tužbi postoji, s tim da nikog od zaposlenih nije nagovarala niti odvraćala od podnošenja tužbe. Istu tužbu protiv tuženog podnela je i tužilja. Dana 11.07.2017. godine, tužilji je uručeno obaveštenje i prvi Aneks ugovora o radu kojim su izmenjeni ugovoreni uslovi rada iz Ugovora o radu od 08.05.2012. godine, radi premeštaja na drugi odgovarajući posao zbog potrebe procesa i organizacije rada, pa je Aneksom od 10.07.2017. godine izmenjen stav 3. člana 1. ugovora o radu tako da tužilja počev od 25.07.2017. godine obavlja poslove nižerangiranog radnog mesta „referent za pravne poslove i javne nabavke“ sa nižom zaradom u odnosu na prethodno radno mesto. U toku sudskog postupka radi poništaja Aneksa ugovora o radu od 10.07.2017. godine, sa ispravkom Aneksa ugovora o radu od 10.07.2017. tuženi je novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 12.06.2018. godine ukinuo radno mesto rukovodioca Službe za opšte, pravne i kadrovske poslove. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1808/17 od 10.07.2018. godine, koja je ispravljena rešenjem od 20.09.2018. godine, poništen je Aneks ugovora o radu od 08.05.2017. godine, zaveden kod tuženog pod brojem .. od 10.07.2017. godine i ispravka Aneksa ugovora o radu od 10.07.2017. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na poslove utvrđene Ugovorom o radu od 08.05.2012. godine. Pre pravnosnažnosti presude kojom je poništen Aneks ugovora o radu od 10.07.2017. godine, tužilja je sa tuženim 17.07.2018. godine zaključila novi Aneks ugovora o radu od 08.05.2012. godine, u skladu sa novim Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 12.06.2018. godine, po osnovu koga je nastavila da radi na radnom mestu „referent za pravne poslove i poslove nabavki“.

Dana 13.08.2018. godine, tužilja je podnela tuženom pisani zahtev za donošenja rešenja o korišćenju drugog dela godišnjeg odmora za 2018. godinu u periodu od 27.08.2018. godine do 21.09.2018. godine na koji nije dobila odgovor, pa se dopisima od 27.08.2018. godine, od 18.09.2018. godine i od 25.09.2018. godine obratila direktoru JP, pomoćniku direktora za pravni sektor JP i direktoru ŠG ... . Tuženi je 19.09.2018. godine obavestio tužilju da joj je odobreno korišćenje drugog dela godišnjeg odmora u trajanju od 20 dana i da je potrebno da se izjasni o periodu korišćenja godišnjeg odmora, a 03.10.2018. godine doneo je Rešenje o korišćenju drugog dela godišnjeg odmora u periodu od 04.10.2018. godine zaključno sa 31.10.2018. godine, koji je tužilja i iskoristila u navedenom periodu.

Sredinom juna 2019. godine iz kancelarije tužilje, koju je delila sa drugom zaposlenom, premešten je laptop kojim je bila zadužena tužilja, zbog čega se pismeno obratila tuženom.

Kako tuženi nakon pravnosnažnosti presude Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1808/2017 od 10.07.2018. godine, tužilju nije vratio na radno mesto rukovodioca u skladu sa navedenom presudom, tužilja je pokrenula izvršni postupak u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu I 245/19. U toku izvršnog postupka tuženi je tužilji dostavio obaveštenje od 15.07.2019. godine i treći Aneks ugovora o radu za obavljanje poslova rukovodioca Službe za pravne i opšte kadrovske poslove u ogranku ... , navodeći da postupa po pravnosnažnoj izvršnoj presudi Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1808/2017 od 10.07.2018. godine, sa promenom elemenata za utvrđivanje osnovne zarade. Izvršni postupak je okončan Zaključkom osnovnog suda u Novom Sadu I 245/19 od 29.08.2019. godine, nakon što je izvršni poverilac podneskom od 27.08.2019. godine obavestio sud da je izvršni dužnik u celosti postupio u skladu sa rešenjem o izvršenju od 11.03.2019. godine.

Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova u JP „Vojvodinašume“ od 05.09.2019. godine u uslovima za zasnivanje radnog odnosa brisana je „zdravstvena sposobnost“ na poslovima na kojima je zdravstvena sposobnost bila prethodno predviđena izmenama Pravilnika od 06.06.2019. godine, koja je bila propisana za radno mesto na koje je tužilja vraćena nakon poništaja Aneksa ugovora o radu od 10.07.2017. godine, ali nije bila propisana i za radno mesto zaposlene na istom radnom mestu u ŠG „...“.

Tužilja je pokušala sa tuženim da postigne dogovor oko isplate razlike zarade usled poništaja navedenog aneksa pa kako nije postignut dogovor tužilja je podnela sudu tužbu za isplatu razlike zarade. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 888/2019 od 21.06.2022. godine, ostvarila je pravo na isplatu razlike zarade za sporni period do vraćanja na radno mesto rukovodioca. Zaposlena BB iz novosadskog gazdinstva vraćena je na radno mesto rukovodioca bez sprovođenja izvršnog postupka i njoj je tuženi platio svu razliku zarade do momenta vraćanja na radno mesto rukovodioca.

Nakon što je tužilja prvim aneksom premeštena na poslove referenta za nju je prisustvo na radu postalo krajnje iscrpljujuće, pa je imala zdravstvene probleme i stres, a dešavanja u periodu od jula 2017. godine do avgusta 2019. godine kod tužilje su dovela do narušavanja emocionalne ravnoteže, trpljenja, straha i duševnih bolova koji su se manifestovali neraspoleženjem, bezvoljnošću, osećaju nezadovoljstva, napetosti, osećaja nelagodnosti, potištenosti, nesanici, nesigurnosti. Rešenjem tuženog od 05.08.2019. godine, po zahtevu tužilje konstatovano je da je tužilji prestao radni odnos dana 05.08.2019. godine zbog navršavanja 62 godine i 6 meseci života čime je stekla pravo na starosnu penziju.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da tužilja nije učinila verovatnim postojanje ličnog svojstva, imajući u vidu da su sporni postupci tuženog bili motivisani, odnosno usmereni na to da se tužilja sankcioniše za nelojalno ponašanje i podnošenje tužbe sudu protiv tuženog, pa tuženi nije tužilju doveo u nepovoljniji položaj na osnovu bilo kog njenog ličnog svojstva i njegovo postupanje bilo je zasnovano isključivo na činjenici da su rukovodeće strukture kod tuženog smatrale neprihvatljivim tužiljinu odluku da kao zaposlena na rukovodećem radnom mestu tuži za isplatu razlike pogrešno obračunate zarade. Ni upoređivanje tužilje sa bilo kojom uporednom grupom ne može dovesti do drugačije odluke suda. Nezakonitosti prilikom premeštaja tužilje na niže rangirane poslove otklonjene su pravnim sredstvima koje je tužilja imala na raspolaganju i koristila ih u postupcima pred sudom, te kako nije bilo diskriminatorskog postupanja tuženog nije bilo ni štete, zbog čega je odbijen i tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu sa obrazloženjem da se osnov za izvršenu diskriminaciju nalazi u slobodnom izraženom pravnom mišljenju tužilje kao rukovodioca pravne službe ŠG ... koja je prvo usmeno iznela pojedinim zaposlenim svoje pravno mišljenje da osnov za podnošenje tužbe za isplatu pogrešno utvrđene i isplaćene zarade postoji, a kasnije to učinila i pisanim putem – podnošenjem tužbe, kao i pisanim prigovorima na ponude za zaključenje Aneksa ugovora o radu, a koja su se pravna mišljenja sudskim postupcima utvrdila kao pravno ispravna, pa se osnovano može zaključiti da je tužilja dokazala postojanje osnova za diskriminaciju. Po nalaženju drugostepenog suda tužilja je u toku postupka dokazala da je tuženi u odnosu na nju postupio suprotno zabrani iz člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije na taj način što je zaposlenu BB, rukovodioca pravne službe ŠG ..., koja je takođe podnela tužbu za isplatu pogrešno obračunate i isplaćene zarade, nakon poništaja aneksa ugovora o radu u sudskom postupku dobrovoljno i bez izmene akta o sistematizaciji vratio na rad- na rukovodeće radno mesto i isplatio joj u celosti materijalnu štetu u visini razlike zarade, te nije predvideo poseban uslov za obavljanje rukovodećeg radnog mesta u ŠG ... „zdravstvenu sposobnost“ dok je za radno mesto rukovodioca pravne službe u ŠG ..., na koje je tužilja vraćena nakon poništaja Ugovora o radu od 10.07.2017. godine, izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji od 06.06.2019. godine, propisao kao poseban uslov „zdravstvenu sposobnost“, pa ovo postupanje tuženog predstavlja neopravdano pravljenje razlike, suprotno zabrani iz člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.

Po nalaženju Vrhovnog suda pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Predmet postavljenog tužbenog zahteva je utvrđenje diskriminatorskog ponašanja tuženog. Tužilja je tužbeni zahtev zasnovala na činjenici da je tuženi prema njoj izvršio akt diskriminacije na taj način što ju je premestio na niže rangirano radno mesto, neopravdano odugovlačio donošenje rešenja o korišćenju godišnjeg odmora, da je samo za rukovodeće radno mesto na koje je tužilja nakon poništaja aneksa vraćena aktom o sistematizaciji, propisao kao poseban uslov za rad zdravstvenu sposobnost, kao i da je neopravdano pravio razliku između nje i BB nakon poništaja aneksa ugovora o radu i isplati razlike zarade, a sve zbog izraženog pravnog mišljenja.

Zabrana diskriminacije predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.). U članu 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu, a stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.

Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 16. propisana zabrana diskriminacije u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Pravilno je prvostepeni sud primenom navedene zakonske odredbe i odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda odbio tužbeni zahtev, jer je postupanje tuženog koje je bilo motivisano, odnosno usmereno na to da se tužilja sankcioniše za nelojalno ponašnje i za podnošenje tužbe protiv tuženog, Nezakonitosti prilikom premeštaja tužilje na niže rangirane poslove i isplate zarade otklonjene su pravnim sredstvima koje je tužilja imala na raspolaganju i koje je koristila u postupcima pred sudom. Tužilja u toku postupka nije dokazala da je tuženi prema njoj zbog nekog njenog ličnog svojstva nezakonito postupao, odnosno da ju je upravo zbog nekog ličnog svojstva nejednako tretirao u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji.

Ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se osnov za izvršenu diskriminaciju nalazi u slobodno izraženom pravnom mišljenju propisanom odredbom člana 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (da svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prizna i širi informacije i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice). Izraženo pravno mišljenje tužilje kao pravo garantovano Ustavom, Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, je zagarantovano i ne predstavlja lično svojstvo jer sloboda govora, sadrži ne samo pravo lica da izrazi svoje mišljenje već i pravo na traženje, primanje i širenje informacije i ideja svih vrsta. Tužilji nije uskraćeno ljudsko pravo na slobodu govora i ne može da se identifikuje sa pravnim mišljenjem koje se vezuje za struku jer je u konkretnom slučaju tužilja pravnik i rukovodilac Službe za pravne, opšte i kadrovske poslove koja je pozvana da daje stručna pravna mišljenja ali u okviru opisa posla za navedeno radno mesto. Slobodno izraženo pravno mišljenje ne predstavlja lično svojstvo tužilje i ne može biti osnov diskriminacije na šta tuženi u reviziji osnovano ukazuje.

Nazkonitost prilikom premeštaja tužilje na niže rangirane poslove otklonjene su pravnim sredstvima koje je tužilja imala na raspolaganju i koristila ih u postupcima pred sudom, ostvarila je pravo na korišćenje godišnjeg odmora, isplaćena joj je razlika zarade, izmenjen uslov „zdravstvena sposobnost“ za zasnivanje radnog odnosa, te je pravilan zaključak prvostepenog suda da nije učinila verovatnim postojanje ličnog svojstva zbog koga smatra da je tuženi u odnosu na nju nejednako postupao, odnosno da je upravo zbog nekog ličnog svojstva nejednako tretirao u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, niti u odnosu na zaposlenu BB. Kako nije bilo diskriminatorskog postupanja tuženog nije bilo ni štete, zbog čega je pravilno odbijen i tužbeni zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Sa iznetih razloga saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je na osnovu odredbe člana 153. stav 1. i 163. stav 1. i 165. stav 1. ZPP, a tuženoj su priznati stvarni i nužni troškovi koje je imala u ovoj parnici i to troškovi prvostepenog postupka koji su dosuđeni prvostepenom presudom, kao i troškovi sastava žalbe i revizije po 55.000,00 dinara, kao i taksa na reviziju 39.200,00 dinara i odluku po reviziji 58.800,00 dinara, ukupno 208.000,00 dinara prema AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković