Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o radu 01.07.2001. godine na neodređeno vreme, kojim je tužilja sa punim radnim vremenom raspoređena na poslove na ... odeljenju kao niže kvalifikovana radnica. Zarada tužilje na dan zaključenja Ugovora o radu od 07.10.2018. godine bila je 17.500,00 dinara, a tužilja je raspoređena na poslove ... . Za ceo sporni period tužena tužilji i ostalim zaposlenima nije organizovala ishranu u toku rada na drugi način. Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 1/15), stupio je na pravnu snagu 14.01.2015. godine, a prestao da važi 31.12.2018. godine. Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 106/18) stupio je na pravnu snagu 08.01.2019. godine, a prestao da važi 08.01.2020. godine, kao i Posebni kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 96/19 i 58/20 – aneks), važili su u spornom periodu i nisu posebno predviđali pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Visina tužbenog zahteva utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, u skladu sa kojim je tužilja opredelila tužbeni zahtev, a što predstavljaju iznosi predmetnih troškova naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora obračunati u skladu sa odredbama Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 510/08, 104/08 – aneks i 8/09 – aneks II).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojio i obavezao tuženog da tužilji isplati naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora do visine iznosa kao u stavu prvom izreke prvostepene presude, za utuženi period, nalazeći da se ne mogu prihvatiti navodi tuženog da su ove naknade uračunate u koeficijent jer bi to značilo da zaposlenima s različitim koeficijentom pripadaju različiti iznosi na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Stoga je prihvatio obračun ovih troškova sačinjen od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke a prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 510/08, 104/08 – aneks i 8/09 – aneks II).

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio primenom odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama i dopunama), u vezi odredbe člana 2. stav 2. istog zakona i odredbe člana 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasnik RS“, br.34/01...21/16), nalazeći da su primanja po osnovu zarade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu, kao jednom od elementa plate, a da Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđeno ovo pravo zaposlenih.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o radu, u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, 42. stav 3. tačke 4. i 5. člana 118. stav 1. tačka 1. - 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i 158. tog zakona. Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i Ugovorom o radu, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, propisao je način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalog i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plate utvrđuje Vlada, osim za Predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama Predsednika Republike i Narodne skupštine RS. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a na osnovu člana 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jednica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), u odredbi člana 90. određuje elemente za utvrđivanje plate, tako što se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Na osnovu odredbe člana 91. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), određeni su elementi za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate i dela plate po osnovu radnog učinka u skladu sa zakonom (stav 2); osnovna plata pripada zaposlenom koji radi puno radno vreme ili radno vreme koje se smatra punim radnim vremenom (stav 3).

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koje je Vlada RS donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz Budžeta RS, AP i jedinica lokalne samouprave. Na osnovu odredbe člana 2. stav 1. tačka 13. te Uredbe utvrđeni su koeficijenti za obračun i isplatu plata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe koje se primenjuje i na zaposlene u zdravstvenim ustanovama.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u zdravstvenoj ustanovi pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknade i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom, položaj, prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih nisu drugačije uređeni. Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu, kao i da Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u javnim službama nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. To pravo nije predviđeno ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.106/18), kao ni PKU za zdravstvene ustanove čiji je osnivač RS, AP i jedinica lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br.96/19 i 58/19), niti prethodno važećem PKU iz 2010. godine. Pošto je tužilji naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu, isplaćivana kroz koeficijent za obračun njene plate, sledi da joj ne pripada pravo na isplatu koja je predmet ovog spora, bez obzira na to što je tužilji plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Na osnovu Zaključka usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 05.07.2022. godine, zaposleni kome se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada primenom koeficijenta za obračun i isplatu plata, u kome je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni deo koeficijenta za svakog zaposlenog. Iz tih razloga, navodima revizije tužilje se neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković