Protiv navedene pravnosnažne presude, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje da je pobijana drugostepena odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 294. i članom 383. Zakona o parničnom postupku. Pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno od strane prvostepenog suda uz drugačiji zaključak o primeni materijalnog prava, zbog čega nije bilo nužno održavanje rasprave pred drugostepenim sudom shodno članu 383. st. 4. Zakona o parničnom postupku, a suprotno revizijskim navodima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, nad tužiocem drugog reda je rešenjem Privrednog suda u Nišu 2 St 20/20 od 25.08.2020. godine otvoren stečaj usled trajnije nesposobnosti plaćanja. Prvostepeni sud je utvrdio da je sporni Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti OPU 44/20 od 14.01.2020. godine zaključen između tužioca drugog reda kao prodavca i tuženog kao kupca, da se ugovorom vrši promet stana broj ... u zgradi ulici ... broj ... u ..., površine 58,15 m2 na KP broj ... KO ..., da je odredbom člana 2 ugovorena kupoprodajna cena od 2.500.000,00 dinara sa uračunatim PDV-om, za koju se konstatuje da je kupac isplatio prodavcu pre potpisivanja i solemnizacije ugovora, da je odredbom člana 3 konstatovano da je kupac izjavio da je upoznat sa činjenicom da stan nije uknjižen, da kupuje predmetni stan u viđenom stanju u fazi sive gradnje i obavezuje da stan građevinski završi o svom trošku, te da je u odredbi člana 4 sadržana saglasnost prodavca da se kupac na osnovu ovog ugovora može upisati kao vlasnik nepokretnosti u javnim knjigama bez daljeg prisustva i saglasnosti prodavca.

Prvostepeni sud je utvrdio da je presudom Osnovnog suda u Nišu P 1253/18 od 26.11.2019. godine, koja je postala pravnosnažna i izvršna dana 14.01.2020. godine, stavom IV izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca prvog reda u ovom sporu prema privrednom društvu „Urban 018“ doo Niš u stečaju i da je raskinut ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i overen pred Osnovnim sudom u Nišu 30.11.2012. godine pod brojem Ov 3 br .../... između prodavca ,,Urban 018“ doo Niš i kupca AA iz ..., dok je stavom V izreke obavezan tuženi „Urban 018“ doo Niš da na ime kupoprodajne cene isplati prvotužilji 37.600,00 evra, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose i način bliže opisan u prvostepenoj odluci. Utvrđeno je i da je rešenjem Osnovnog suda I 183/20 od 22.01.2020. godine na predlog izvršnog poverioca, tužioca prvog reda, doneta privremena mera zabrane izvršnom dužniku, „Urban 018“ doo Niš da otuđi, optereti nepokretnost- stan broj ... na ... spratu grade u ulici ... broj ..., površine 58,03 m2 na KP br. ... KO ... uz određeni upis zabeležbe zabrane, sa trajanjem do namirenja potraživanja izvršnog poverioca, kao i da je zaključkom javnog izvršitelja O.PRM 1/20 određeno sprovođenje privremene mere određene rešenjem Osnovnog suda u Nišu I 183/20 od 22.01.2020. godine i naloženo Službi za katastar nepokretnosti da izvrši upis zabeležbe zabrane otuđenja nepokretnosti i zabeležbu sprovođenja rešenja o privremenoj meri.

Prvostepeni sud je iz rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Nišu Ii 303/20 od 05.02.2020. godine utvrdio da je na osnovu izvršne isprave - presude Osnovnog suda u Nišu 6 P 1253/18 od 26.11.2019. godine određeno izvršenje na celokupnoj imovini izvršnog dužnika „Urban 018“ DOO Niš u stečaju, radi namirenja potraživanja izvršnog poverioca AA iz ... od 37.600,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka i da je istim određen Javni izvršitelj Žarko Dimitrijević za sprovođenje izvršenja, a iz obaveštenja stečajnog upravnika tužioca drugog reda od 15.03.2021. godine prvostepeni sud je utvrdio da stečajni upravnik ne raspolaže podacima o eventualnoj isplati cene po Ugovoru o kupoprodaji OPU: 40-2020 od 14.01.2020. godine koji je predmet pobijanja u ovom postupku.

Prvostepeni sud je čitanjem spisa predmeta Javnog izvršitelja Žarka Dimitrijevića iz ... utvrdio da je u ovom izvršnom postupku zaključkom Ii-169/20 od 13.02.2020. godine određeno sprovođenje izvršenja na nepokretnostima- stanovima izvršnog dužnika broj ..., ..., ..., ..., ..., ..., ..., ..., ..., ... i ... u zgradi broj ... u ulici ... broj ..., ali je izvršenje prekinuto zaključkom Javnog izvršitelja Ii 169/20 od 11.09.2020. godine usled otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom, tužiocem drugog reda.

Prvostepeni sud je uvidom u Registar Narodne banke Srbije o trajanju prinudne naplate utvrdio da su računi ovde drugotužioca bili blokirani na osnovu prinudne naplate neprekidno 1.399 dana, odnosno od 28.06.2017. godine do 25.08.2020. godine. Iz izvoda izveštaja o ekonomsko finanisijskom položaju stečajnog dužnika „Urban 018“ DOO Niš u stečaju utvrđeno je da u je njemu navedeno 8 posebnih delova objekata - 6 stanova i 2 lokala u stambenim zgradama na kp. broj ..., ... i ... KO ...-... KP broj ... i ... KO ..., ...-... ukupne likvidacione vrednosti 46.585.137,60 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je stanovišta da tuženi nije poverilac prodavca tužioca drugog reda te da nisu ispunjeni uslovi za pobijanje usled uobičajenog i neuobičajnog namirenja poverilaca, iz razloga propisanih odredbom člana 120. i 121. Zakona o stečaju. Pobijani ugovor je nesporno zaključen dana 14.01.2020. godine, odnosno više od 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja nad tužiocem drugog reda 05.08.2020. godine tj. izvan roka za pobijanje pravnih poslova stečajnog dužnika zbog neposrednog oštećenja poverilaca iz člana 122. stav 1. Zakona o stečaju. Pobijani ugovor o kupoprodaji nije zaključen s namerom opštećenja poverilaca tužioca drugog reda, budući da tuženi nije znao za postojanje te namere na osnovu odredbe člana 123 Zakona o stečaju. Tužilac drugog reda je presudom Osnovnog suda u Nišu P 1253/18 od 26.11.2016. godine obavezan da vrati tužiocu prvog reda 37.600,00 evra sa zakonskom zateznom kamatom u dinarskoj protivvrednosti koja je presuda postala pravnosnažna 14.01.2020. godine, te da, iako je u potvrdi o izvršnosti navedeno da presuda izvršna 14.01.2020. godine, rok za dobrovoljno ispunjenje činidbe iznosi 15 dana i teče od pravnosnažnosti presude, izvršnost nije mogla da nastupi 14.01.2020. godine, već po proteku roka za dobrovoljno ispunjenje činidbe, odnosno da na dan solemnizacije pobijanog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti OPU 44/20 od 14.01.2020. godine nije protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze iz navedene presude. Zaključenje pobijanog ugovora ne predstavlja pravni posao preduzet s namerom oštećenja tužilje, kao poverioca, s obzirom da potraživanje tužilje nije osujećeno zaključenjem pobijanog pravnog posla, jer je u izvršnom postupku određeno sprovođenje izvršenja na više nepokretnosti. Smatra i da nema dokaza da je tuženi prilikom isplate kupoprodajne cene bio nesavestan.

Drugostepeni sud ne prihvata navedeni zaključak na kojem je zasnovana prvostepena presuda. Drugostepeni sud smatra da su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 123. stav 1. Zakona o stečaju, odnosno da je pravni prethodnik drugotužioca svojim postupanjem namerno oštetio poverioce društva „Urban 018“ doo, te da su ispunjeni uslovi za postojanje pretpostavke da je tuženi kao protivnik pobijanja znao za nameru stečajnog dužnika da ošteti poverioce. Prema iznetom obrazloženju, stan koji je neznatno manje površine 56m2 od stana koji je predmet pobijanog ugovora o kupoprodaji 58,03m2 (koji je bio završen 92%), 2012. godine je imao ugovorenu cenu od 47.600,00 evra koja je znatno viša od ugovorene cene stana koje je predmet pobijanog ugovora (2.500.000,00 dinara je, prema srednjem kursu NBS na dan zaključenja ugovora, iznosilo 21.258,00 evra), iako su cene nekretnina znatno skočile. Pored navedenog, kupoprodajna cena je isplaćena zastupniku VV „na ruke“ u svrhu daljih ulaganja u izgradnju objekta, iz razloga da bi izbegao da se iz navedenih sredstava naplate poverioci, budući da je to lice bilo upoznato sa činjenicom da je privredno društvo u blokadi. Prema stanovištu drugostepenog suda, tuženi je znao da plaća kupoprodajnu cenu stana koji ne odgovara njegovoj stvarnoj vrednosti, odnosno znao je da stečajni dužnik nije sposoban za plaćanje i da se njegovom radnjom oštećuju poverioci.

Revizijom se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da su odlučne činjenice za ovaj spor utvrđene bez otvaranja glavne rasprave, pre svega postojanje namere kod zakonskog zastupnika pravnog prethodnika stečajnog dužnika da se zaključenjem spornog ugovora nanese i šteta tužilji prvog reda kao poveriocu, ili pak da se nanese i šteta poveriocima generalno i da je tuženom kao drugoj ugovornoj strani bilo poznato da takva navodna namera zakonskog zastupnika zaista postoji. Drugostepeni sud drugačije raspravlja i činjenicu da li je kupoprodajna cena za stan znatno niža od tržišne. Osim toga, drugostepeni sud zanemaruje činjenicu da je tužilja prvog reda u stečajnom postupku delimično namirena tako što joj je u svojinu predat stan br. 36. u istoj stambenoj zgradi i to u iznosu od 3.190.000,00 dinara. Činjenica da priznanice koje je izdao zakonski zastupnik tužioca glase na fizičko lice dok je ugovor o kupoprodaji zaključen sa pravnim licem, ne znači da je tuženi znao za nameru da se oštete poverioci.

Revizija nije osnovana.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je u konkretnoj pravnoj stvari tužilac prvog reda dokazao da su ispunjeni preduslovi za pobijanje pravnih poslova i drugih pravnih radnji u stečaju, a to su: otvaranje stečajnog postupka, činjenica da u stečajnoj masi nema dovoljno imovine za potpuno namirenje stečajnih poverilaca i da je pravni posao punovažan, sve u smislu člana 119. Zakona o stečaju. Takođe, tužilac je dokazao da je ispunjen jedan od opštih uslova pobijanja iz navedenog člana odnosno da je došlo do narušavanja ravnomernog namirenja stečajnih poverilaca ili da se poverioci oštećuju ili da su spornim pravnim poslom i radnjama pojedini poverioci stavljeni u pogodniji položaj (pogodovanje poverilaca). Stoga kako je utvrđeno da su ispunjeni navedeni preduslovi kao i jedan od opštih uslova to se moglo pristupiti pobijanju pravnog posla i drugih pravnih radnji stečajnog dužnika koristeći se osnovom propisanim članom 123. Zakona o stečaju, kao namerno oštećenje poverilaca.

Kako je tužilac na koga je u smislu čl. 228 i 231. Zakona o parničnom postupku teret dokazivanja, dokazao ispunjenost preduslova i jednog od opštih uslova ih člana 119. Zakona o stečaju, za pobijanje spornog pravnog posla ili radnje, to su bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi da nije drugostepeni sud pravilno cenio navedene odredbe i član 123. Zakona o stečaju za čiju primenu je neophodno prethodno ispunjenje svih preduslova i jednog od opštih uslova iz člana 119. Zakona o stečaju.

Naime, neosnovan je revizijski navod da tužilac nije dokazao postojanje namere oštećenja poverilaca odnosno da se spornim pravnim poslom favorizovao tuženi i oštetili ostali poverioci.

Prema članu 123. Zakona o stečaju, namerno oštećenje poverilaca postoji uvek kada je pravni posao, odnosno pravna radnja preduzeta u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečaja ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika. Znanje namere se pretpostavlja, ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci.

Pravilno drugostepeni sud zaključuje da je zakonski zastupnik pravnog prethodnika stečajnog dužnika, pravni posao ugovor o kupoprodaji nepokretnosti OPU: 44-2020 od 14.01.2020. godine, zaključio sa namerom oštećenja poverilaca stečajnog dužnika. Na postojanje namere oštećenja, kako pravilno nalazi drugostepeni sud, ukazuje utvrđenje činjenica da je stečajni dužnik bio u dugotrajnoj blokadi računa (1399 dana), da je kupoprodajnu cenu primio od tuženog kao kupca na ruke, da je stečajni upravnik obavestio sud da ne raspolaže podacima o eventualnoj isplati cene po predmetnom ugovoru, da kupoprodajna cena stana nije odgovarala njegovoj stvarnoj vrednosti. S druge strane znanje namere se pretpostavlja ako je saugovarač stečajnog dužnika znao da stečajnom dužniku preti nesposobnost plaćanja i da se radnjom oštećuju poverioci. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je zakonski zastupnik VV rekao da su mu sredstva potrebna za plaćanje radnika i materijala za građu te iz tog razloga da se isplata izvrši na ruke umesto na račun društva pri čemu priznanica nije snabdevena pečatom društva. Shodno tome pravilan je zaključak drugostepenog suda da ove okolnosti ukazuju da je tuženi kao kupac bio upoznat sa činjenicom da je društvo u blokadi, odnosno da nije sposobno za plaćanje, kao i kod činjenice da plaćena cena ne odgovara stvarnoj ceni stana i da se time oštećuju poverioci stečajnog dužnika.

Irelevantni su navodi revizije kojima se ukazuje da je tužilac prvog reda delimično namirena. Bitno je da li je pravna radnja objektivno onemogućila namirenje iz imovine stečajnog dužnika, bez obzira na to da li je neki poverilac kasnije delimično namiren. Dakle, naknadno namirenje ne utiče na postojanje namere izbegavanja naplate i na mogućnost pobijanja radnje.

U skladu sa iznetim, Vrhovni sud odbio je reviziju tuženog kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković