Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gžrr 468/22 od 22.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom i stavu trećem izreke i predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom trećim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca u odnosu na deo stava prvog izreke presude kojim je tužena obavezana da tužiocu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku na ime novčanog obeštećenja plati 1.100 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije sa zakonskom zateznom kamatom od 17.03.2022. godine do isplate.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao revizijski razlog po članu 407. stav 1. tačke 1.-3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Ržg 110/19 od 22.06.2020. godine utvrđeno je da je tužiocu kao podnosiocu prigovora povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Višeg suda u Beogradu P 405/16 i naloženo istom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi postupak u tom predmetu okončao u najkraćem roku.

Tužilac je kao izvršni poverilac 21.10.2015. godine podneo Drugom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje na osnovu založne izjave protiv izvršnog dužnika BB, uz označenje da sud odredi izvršenje i da izvršenje sprovede izvršitelj. Rešenjem tog suda Ii 20969/15 od 18.12.2015. godine određeno je izvršenje prema izvršnom dužniku radi naplate potraživanja izvršnog poverioca od 65.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od 18.04.2015. godine do isplate i troškova izvršnog postupka, popisom, procenom i prodajom označene nepokretnosti u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, a u daljem toku postupka zaključkom izvršitelja od 23.02.2016. godine određena je prva prodaja putem usmenog javnog nadmetanja za 15.03.2016. godine i utvrđena visina tržišne vrednosti nepokretnosti od 12.899.943,00 dinara. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu Ipi 16/16 od 09.03.2016. godine, treće lice VV je upućen da u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja protiv tužioca, kao izvršnog poverioca, pokrene parnični postupak radi proglašenja izvršenja određenog rešenjem Ii 20969/15 od 18.12.2015. godine nedopuštenim. Treće lice VV je 10.03.2016. godine podneo protiv ovde tužioca, kao tuženog, tužbu sa predlogom za određivanje privremene mere, kojom je tražio proglašenje izvršenja nedopuštenim, pa je Viši suda u Beogradu rešenjem P 405/16 od 11.03.2016. godine, koje je u postupku po žalbi potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 5161/16 od 22.07.2016. godine, usvojio predlog za određivanje privremene mere i zabranio prodaju nepokretnosti koja je predmet založne izjave u predmetnom izvršnom postupku, odredio da privremena mera važi do pravnosnažnog okončanja tog postupka i da žalba ne zadržava izvršenje tog rešenja. U parnici P 405/16 dana 09.10.2021. godine doneta je presuda kojom je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je navedeno izvršenje nedopušteno. Protiv navedene presude tužilac, kao tuženi u toj parnici, je izjavio žalbu. Rešenjem Službe za katastar nepokretnosti br. 952-02-12-335/2015 od 27.08.2015. godine dozvoljen je upis vansudske hipoteke na opisanoj nepokretnosti, na zahtev tužioca kao založnog poverioca od 15.06.2015. godine. Rešenjem Republičkog geodetskog zavoda Beograd 952-2- 22-12-688/2016 od 28.01.2019. godine odbijena je žalba BB izjavljena protiv navedenog rešenja Službe za katastar nepokretnosti. Presudom Upravnog suda u Beogradu U 4193/19 od 13.10.2020. godine odbijena je tužba BB radi poništaja rešenja Republičkog geodetskog zavoda Beograd 952-2-22-12-688/2016 od 28.01.2019. godine. BB je Višem sudu u Beogradu protiv tužioca, kao tuženog 30.01.2021. godine podnela tužbu u predmetu P 256/21, radi raskida ugovora o zajmu i brisanja navedene hipoteke, koja parnica je u toku.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac traži da se tužena obaveže na naknadu imovinske štete zbog utvrđene povrede prava tužioca na suđenje u razumnom roku u postupku Višeg suda u Beogradu P 405/16 u visni utuženog potraživanja, jer je do pravnosnažnog okončanja tog postupka, tužilac onemogućen da prodajom hipotekovane nepokretnosti u postupku izvršenja naplati svoje potraživanje, što znači u dužem vremenskom periodu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, uz pravilan zaključak da u konkretnom slučaju na strani organa tužene nema nezakonitog i nepravilnog rada, jer tužilac nije dokazao da postoji uzročno posledična veza između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i imovinske štete koju potražuje.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Prema pravnom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine i odlukama Evropskog suda za ljudska prava ( R. Kačapor i dr. protiv Srbije broj predstavke 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06, 3046/06 i dr), Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U odnosu na navedena lica i pravne situacije, postoji pravna pretpostavka da je Republika Srbija objektivno odgovorna za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja poverioca, ukoliko je odlukom suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tako da na mesto poverioca prema dužniku čije je potraživanje platio, stupa Republika Srbija. Međutim, u odnosu na druge poverioce i dužnike i druge pravne situacije nema pretpostavljene odgovornosti Republike Srbije ni kada je odlukom suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, već bi odgovornost Republike Srbije postojala samo u situaciji kada poverilac dokazao da ne bi mogao naplatiti svoje potraživanje zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa.

Kako u konkretnom slučaju nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, jer to tužilac nije dokazao, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili tužbeni zahtev tužioca.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković